Ponedeljak, Oktobar 31, 2011
Džoni B
Slatki moj Džoni, slušaj me. Prestani da se teraš u san. Nema svrhe. Samo odustani.
- Bože, jebeni bože - kune Džoni ispod izgužvanog čaršava, ali samo ja mogu to da čujem.
Nemoj kukati, dragi moj. Šta time dobijaš? Zoveš boga, nevidljivog, svemoćnog tvorca da ti pruži prstohvat snova? Možda i upali. Hajde da čujemo šta ima da kaže.
Džoni se vrti i vrpolji, traži bolji položaj u krevetu, vlažnom od znoja i toplog od neprestanog trljanja. Bog ćuti. Svet ćuti. Samo nas dvoje postojimo.
Da li je tvoja postelja mokra zato što si imao još nekog pored sebe, o slatki moj? Bilo bi lepo da je tako, zar ne?
Ali nema nikakvog tela za tebe, ni jedrog ni suvog, ni mladog ni starog. Sam si, potpuno sam. A u daljini, čuješ me kako te dozivam. Ne grešiš, mali moj. Tu sam samo ja, i zato se nemoj praviti da me ne slušaš!
Prvo, ustani.
Tako. Soba je hladna. Drhtiš i misliš da bi bilo bolje da se vratiš. Nećeš se ti vratiti u taj krevet za mučenje, najdraži Džoni. Nema utehe za tebe, osim one koju ja mogu da ti pružim.
- Heh... - kaže on, a prazna soba ćuti.
Ništa drugo nije ni očekivao. Tu sam samo ja, moj tih, miran i odmeren glas koji mu šapuće u lobanji.
Znaš da sam tu kada sam ti potreban. Znaš da sam tu stalno, čak i kada drugi ljudi u tebi vide samo psa koji bi trebalo da leži u zemlji, a ne hoda po njoj. Svi se slažu, svi oni: prijatelji, porodica, ljubavnici, roditelji. Deluje ti kao da i nepoznati ljudi zaziru od tebe, na ulici, u prodavnici, na svakom tvom koraku.
U pravu si Džoni, svi oni osećaju taj ogavan zadah na koji si ti otupeo. On se širi oko tebe gde god da kročiš. Ti si kao grlo stoke, nakon žigosanja - obeležen zauvek. A ja sam žarač.
Moj si, najdraži moj. Moj si zauvek.
Da, tako je, podigni telefon. Okreni broj, pusti da zvoni.
- E... ja sam, Džoni. Šta se radi? Da, da... da, nisam nešto često nailazio. Sada, ono, mislio sam da dođem. Pa ne zna... Da, naravno, da. Znaš već šta. Odgovara! Stižem.
Kakav kratak razgovor. Kakav trijumf informacija! Saznao si sve što ti je potrebno.
Nabacaj neke stvari na sebe, zaboravi umivanje i pranje zuba. Vidim da ti ruke drhte, odlično! Samo napred, Džoni, samo kreni.
Glad u tebi sasvim je budna. Tek sada ti je zaista loše. Deo tebe želi da pritisne kočnicu i vrati se u onaj mrtvački sanduk koji zoveš dom, ali njega ćemo zajedno ućutkati. Misli na onaj drugi deo, na tu očajničku potrebu i kako će biti lepo kada se zasitiš. Znaš kako se osećaš. Zašto se onda boriš?
Vidi samo kako juriš u ovom tvom raspalom automobilu. Čuješ kako te zovem, ali to više nije šapat, već vrišteći poziv u pomoć. Jedino je razlika što si ti taj koji vrišti. Ono što je pre bilo tinjanje, sada je požar. Samo požuri.
Kucaš na vrata, oprezne oči te dočekuju. Obojica se pretvarate da ste stvarna ljudska bića, a ne samo prazne čaure.
Daješ novac, dobijaš mene.
Dodir oštrog metala, i ja ulazim u tvoju krv.
Napokon, dolazi mir koji si tražio. Sve je ponovo dobro.
Sada spavaj, dragi Džoni. Ja te čuvam.
Horor. Ko voli nek' izvoli! Misliš, Ivice, da će razumeti?
Ne znam. Možda. A možda i nije tako loše ako neko ne razume u ovom obliku...
Tezak oblik cuvara. I san i spokoj sto se po krvi razliva :(
Eh, Dzoni, gadno si zaglibio u tvom mrtvackom sanduku...
