leadboard premotaj roman Ivica Milarić

Utorak, Oktobar 18, 2011

Cilindar

Priča sa kojom sam se takmičio u oktobarskom krugu radionice na Znak Sagite forumu (detalji o zadatku u ovom krugu). Završila je u poslednjoj trećini. Možete je pročitati ispod.

 

Cilindar

Čujem njihove korake. Uskoro, biće ih mnogo više. Skrovište koje sam našao u ruševinama neće me još dugo služiti.
Koplje sam izgubio iznad klanca, moj nož ostao je zaglavljen između rebara hodača koji me je zamalo dohvatio.
Čak i da imam oružje, to ništa ne bi promenilo. Čopor će uskoro preplaviti ovo mesto.

— Ja sam lovac, ratnik, muškarac plemena Ptica – šapućem sebi. – Neću umreti kao pas u rupi.
Zavlačim se dublje. U potpunom mraku, kopam i opipavam. Pod prstima nalazim samo sitno kamenje i prašinu. Napolju, zavijanje postaje glasnije. Čopor je pronašao moj miris.
Dodirujem nešto glatko. Polako, prelazim prstima preko predmeta. U pitanju je cilindar, dugačak kao moja podlaktica. Podižem ga i proveravam težinu u ruci. Deluje čvrsto. Ukoliko budem imao sreće, smrskaću jednom hodaču lobanju i povesti ga sa sobom u sledeći svet.
Dovlačim se do ulaza, srce mi sumanuto kuca. Mogu da namirišem ogavni zadah njihovih čeljusti.
Jedan trenutak sam neodlučan, mislim na ženu, lica moje dece i sve što ću izgubiti.
— Ptice! – urlam i izlećem iz skrovišta.
Najbliži hodač se okreće ka meni. Tek sada vidim da je predmet koji držim sasvim crn i savršeno pravilan, očigledno napravljen u starom svetu. Hodač se izmiče. Ostatak, njih deset ili više, okružuje m, a ja mašem cilindrom i uzvikujem ratne pokliče.
Hodači, međutim, ne napadaju. Vidim da njihove oči prate moju ruku. Vračevi govore da su oni nekada davno bili ljudi, ali ja u to nikada nisam verovao. Skačem ka odraslom mužjaku. I on se povlači. Brzo se okrećem, očekujući da je drugi već iza mojih leđa. Nema nikoga. Samo zenice u tmini koje me prate. Podižem cilindar iznad glave.
— Ptice! Ptice!
Deluje mi kao da su oči celog čopora prestravljene i zakucane za moju šaku. Plaše se!
Jurišam ka njima, ispružene ruke, i gledam kako bezglavo beže u noć.
Posmatram cilindar u ruci. Čini mi se da je topao na dodir.
Smejem se, ljubim predmet koji mi je spasao život.
*
— Nemoj nas ostaviti – kaže mi sin kroz suze.
Porodica se nalazi oko moje postelje, a vrač baja pesmu izlečenja. Znam da neće uspeti da me spase. Od kada sam se vratio iz divljine, nisam prestao da povraćam. Kosa mi je otpala, krvarim iz svakog otvora na telu, a rane poput opekotina prekrile su mi kožu. Hodači me nisu uzeli to veče, ali sada osećam da duh smrti leži pored mene.
Ipak, ne plašim se. Znam da će moja porodica i moje pleme biti bezbedno – čim sam se vratio, zakopao sam magičan cilindar pored totema Ptica u središtu sela.
Čuvaće ih, kao što je sačuvao mene.
 

[Odgovori]

Pa ne saznaje se bas tacno (sto traze propozicije), sta je taj predmet. OK, pronasao je nesto radioaktivno, hodaci su to prepoznali, ali koji je to cilindricni radioaktivni objekat toliko prepoznatljiv na prvi pogled ('hodaci' su ga prepoznali ;) ), nije imao nikakve oznake, bar ih protagonasta price nije primjetio.

Offtopic: upravo sam imao jedan mali deja vu :)

Comment by Riica (10/28/2011 12:59)

[Odgovori]

Moja ideja je bila da je to dovoljno - publika zna da je nešto radioaktivno, akter nema pojma do kraja.
A šta je tačno cilindar... ko zna? :)

Comment by Ivica (10/28/2011 18:51)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me