Utorak, Avgust 02, 2011
Strah i njegov sluga
Duže vreme nisam napisao recenziju nekog dela koje sam nedavno pročitao. To se promenilo sa drugim brojem časopisa ''Astronomski magazin''. Evo celokupnog teksta.
Strah i njegov sluga
(Everest medija)
Nema sumnje, negativci su često najzabavniji likovi u mnogim umetničkim delima; zapravo, većina njih preživi duže u mislima publike nego heroji i kauboji sa belim šeširima. Pop kultura je svedok ovog trenda: mnogi znaju za Luka Skajvokera, ali dovoljno je nacrtati konturu crnog šlema ili pustiti tri sekunde teškog disanja u prateću, preteću muziku, i gotovo svi će prepoznati Darta Vejdera.
Malo likova, međutim, može da se pohvali stažom negativca kao entitet sa mnogo imena: Jutarnja zvezda, Posrnuli, Lucifer, Satana. Jedno među njima je najpoznatije – đavo.
U romanu Mirjane Novaković ovaj poznati lik je glavni akter, i osnovni nosilac radnje. On, ponekad pod imenom Oto fon Hauzburg, ali češće prosto Đavo ili Vrag, početkom 18. veka polazi sa svojim slugom Novakom, Srbinom i alkoholičarom, iz Beča za Beograd, tada pod protektoratom Austro-Ugarske, kako bi istražio izveštaje o carskim poreznicima koje ustaju iz grobova. Drugim rečima, Đavo želi da sazna da li se ljudi u Srbiji pretvaraju u vampire. Njegovo putovanje gura ga u srce složene tapiserije intriga koja uključuje ubistvo, proneveru, izdaju, ali i mnogo dublja, metafizička pitanja, a sve odgovore mora da pronađe u Beogradu i njegovoj okolini, nastanjenu austrijskim plemstvom, korumpiranim srpskim oficirima, isčašenim kvazi-naučnim delegatatima, hajducima, ubogim seljacima, anđelima i raznim drugim, jednako šarenolikim, likovima.
Roman se prezentuje iz dva pogleda. Prvi je naracija Đavola, koji prati radnju u datom vremenu, a drugi predstavljaju sećanja austrijske princeze Marije Avguste Turin i Taksis, supruge regenta Srbije, koja prepričava iste događaje mnogo godina kasnije.
Đavo je osmišljen i realizovan fantastično. Kao i lik iz pesme Rolling Stones-a, Sympathy for the Devil (koju i on sam u jednom trenutku citira), Đavo je inteligentan, ciničan i prefinjen. Njegov pogled na ljudski svet je gorak i pun podsmeha, a čitalac dobija usputna tumačenja šta su zapravo njegova direktna dela, a šta samo blag uticaj. Mnogo bitnije, Đavo poseduje ljudsko telo i nema čarobne moći, osim sećanja koje se prostire u prošlost i budućnost. Najvažnije, on je uplašen: glavni motiv za njegovu istragu jeste sumnja da ustajanje mrtvih predstavlja najavu smaka sveta i sudnjeg dana, koji on očajnički želi da izbegne.
Kroz Đavola, Mirjana Novaković nas vodi kroz priču koja je osvežavajuće neznatno horor, delimično fantastika, delimično triler, a dobrim delom i kontemplacija o raznim aspektima prirode čoveka. Đavo ima sjajan smisao za humor, očigledno baš kao i njegova autorka, što čini priču užasno zabavnom. Istovremeno, njegova prisećanja na poslednje dane Isusai Mariju Magdalenu, prikazuju ga kao tragičnog lika, figuru koja se pobunila protiv boga, ali nikada protiv ljubavi ili života, iako možda potajno želi da nije tako. Ovo ga, međutim, ne sprečava da se često ponaša savršeno zlo i sebično.
Uvek poznat, ali nikada kopija neke prethodne inkarnacije iz sveta filma, književnosti ili stripa, Đavo u ovom delu prosto zrači magnetizam i hvata čitaoca u prvim stranana. Potreban je zaista dodir genijalnosti da se ponovo osmisli lik star gotovo dva milenijuma, ali Mirjani Novaković je to pošlo za rukom.
Takođe, način na koji ona gradi atmosferu je vrlo upečatljiv: pošto je Đavo sasvim smrtan, njegova tumaranja po kafanama punih pijanih bandita, ukletim vodenicama i mračnim šumama često je napeto i pomalo odiše gotskim šmekom. U tim trenutcima, on, kao i njegov sluga, uglavnom preplašeno posežu za kremenjačama, što daje pravu dozu stare, dobre akcije, odlično postavljene kao kontra-balans mnogo mirnijim delovima.
Moj jedini problem sa romanom jesu pojedini segmenti u kojima princeza preuzima ulogu naratora, pogotovu u poslednjoj trećini. Njen pogled na svet i razmišljanja o veoma apstraktnim pitanjima, deluju prilično teskobno i guše razvoj radnje. U tim trenutcima, ona postaje jednodimenzionalna, apatična platforma koja deklamuje ozbiljne stvari, naizgled sasvim nezaiteresovana za sopstveni život i svet oko nje. U odnosu na lik Đavola, princeza deluje kao pokvareni automaton.
Srećom, ovaj trend prestaje u vrlo dinamičnoj završnici, gde je predstavljena kao kompleksna osoba kojoj je ipak stalo do nekih stvari.
''Strah i njegov sluga'' je ambiciozno delo, sprovedeno kroz sjajnu kombinaciju humora i hladne promišljenosti. Ne mogu da ne odolim, već moram da kažem: ovo je đavolski dobar roman.
