Subota, Jul 16, 2011
Jedan od oblutaka
Nova priča za radionicu na forumu Znak Sagite. Ova je jedna od kraćih koje sam tamo slao i prošla je bolje nego nekoliko prethodnih.
Jedan od oblutaka
Dečak posrće i udara o prolaznike. Drugi posetioci vašara posmatraju prekorno, ali niko ga ne zaustavlja. Dahće dok se gura kroz reku ljudi.
Bez novčića u džepu, dečak ulazi u šator gatare. Mene drži pored srca, koje se bori za svaki otkucaj.
- Želim da saznam svoju budućnost – kaže joj ozbiljno.
Starica se smeši, ali osmeh ubrzo nestaje. Dečakove oči zure u nju, crne i upale.
- Sedi – starica je takođe ozbiljna, zna da ovo neće biti još jedna obmana naivnih turista.
- Ne mogu da platim.
- U redu je. Daj mi ruku.
Dečak čini šta mu je rečeno. I ja osećam dodir njene grube šake. Dlake se ježe na njegovom vratu.
- Vidim mrak, ulje koje pluta u tvojim venama. Krv ti je bolesna.
- Leu... – dečak šapuće, ali nema snage da izgovori ukletu reč.
- Našao si nešto. Nešto veliko i bitno? – pita ga neodlučno.
Gatara nije sigurna da li me je ugledala svojim trećim okom, a deo nje odbija da poveruje da zaista postojim.
- Jesam.
Vadi me iz džepa košulje i pokazuje starici.
- Izgleda kao jaje... Skloni, ne želim to da gledam! – naređuje mu napetim glasom.
- Kaže da može da ispuniti sve što želim.
- Govori istinu.
Dečak teško diše. Bolovi ponovo počinju, srce se napreže da ga održi u životu. Njegovo malo, bolesno srce, koji mogu da izlečim u jednom treptaju. Samo bi trebalo da poželi.
- Više od toga, dečko – staricine oči sijaju, moje prisustvo pojačava njene sposobnosti preko svega što je do sada spoznala. – Vidim grad od zlata, gde nema bolesti, patnje ni tuge. Vidim zlatne brodove koji seku ništavilo i šire naše seme. Vidim carstvo koje će trajati do kraja dana, a vidim tebe, mudrog i pravičnog, na prestolu.
Zadovoljan sam, starica verno prenosi moju viziju. Ali osećam da dečak nije ubeđen. Preterao sam.
- Sada vidim nešto drugo. Nema carstva, samo udobna, porodična kuća. Vidim tvoju suprugu, ženu koja te voli i vidim bebu u njenim rukama. Toplina cveta kao drvo trešnje u toj kući, sve dok oboje niste u dubokim godinama. Tek onda odlazite sa ovog sveta, zaljubljeni kao i prvog puta kada ste vodili ljubav.
Trese se. Blizu sam, možda još samo malo.
- Čekaj... Vidim tvoje roditelje, i nevericu kada im zbunjeni doktor kaže da je bolest nestala. Vidim kako hodaš, dišeš, trčiš. Vidim kako živiš.
- Samo bih trebalo da poželim, zar ne?
Starica klima glavom. Sasvim sam blizu. Njegova ruka polazi ka džepu košulje.
- Šta je cena? – pita.
- Život.
- Čiji?
- Nečiji, negde. Možda neki starkelja, možda novorođenče. Život za život – kaže i pušta šaku.
Starica ćuti. Sve je rečeno.
- Hvala vam – odgovara dečak i napušta šator.
Napolju, oblačno nebo krije zvezde iznad nas. Nesigurnim korakom, dečak ostavlja vašar i spušta se na plažu. Sami smo, a ja mu šapućem sve trikove koje znam.
Dečak se smeje crnom moru. Odlučio je.
Vadi me iz džepa i svom snagom bolesnog tela, baca u penu.
Tonem na dno i postajem samo još jedan među milionima oblutaka.
