Ivica Milarić

Kanzas Siti manevar

U novom krugu radionice kreativnog pisanja na Znak Sagite forumu postavljena je tema za maj: napraviti priču o negativnom, ali istovremeno privlačnom akteru. Nedavno mi je sinula ideja o priči koja bi ubacila neku sirovinu iz naših krajeva u telo pogubljenog američkog tinejdžera i kako bi isti lik potom pritupio životu. Hteo bih da bude smešno, ali takođe i prilično brutalno i nasilno. Napisao sam priču o tome, ali je neću slati, budući da planiram da je proširim u mnogo veće delo, a ovo je ispalo više kao sinopsis za to.

Bacite pogled i recite mi kako vam se ideja čini.

 

Znači ovako: ja sam Srbin zarobljen u telu američkog tinejdžera. Nikada nisam verovao u boga, ali sada sam siguran da postoji viša sila koja me je poslala da ovom klincu sredim život.

Kako sam se našao u ovom sosu? Bila je 1999, a nas dvojica smo se nalazili na suprotnim krajevima sveta – on, Mark, u predgrađu Kanzas Sitija, dok sam ja na Kosmetu branio suverenitet i teritorijalni integritet. Doduše, nisam tehnički nosio uniformu vojske ili policije, i nije baš da sam ratovao u klasičnom smislu, ali sve su to manje bitni detalji. Jedne večeri, mali Mark je progutao nekoliko kutija tableta za spavanje, a ja imao lošu sreću da padnem šaka pogrešnim ljudima. Marka je ubila hemija, mene nož, brener i na kraju, metak. Da, jako je bolelo, jaja pogotovu. Cev pištolja prislonjena uz potiljak je bila poslednja stvar koju sam osetio.

Ali, umesto da završim u raju, paklu, čistilištu ili da prosto više ničega ne bude, otvorio sam oči. Umesto šume gde su me separatisti tlačili, zatekla me je obična soba. Iskočio sam iz kreveta, pitajući se zašto je pakao prekriven posterima Merlina Mensona i Slipknota. Onda sam našao ogledalo. Moje pivski stomak, crni podočnjaci, brkovi koje sam imao od dvadesete, sve je nestalo. U mene je zurio buljavi, bledi, bubuljičavi klinac, mršav kao logoraš. Majca mi je bila ispovraćana i prekrivena polu-svarenim tabletama.

-         Jebo krvavu majku – uzviknuo sam, ali na engleskom.

To me je takođe iznenadilo.

Bio sam potpuno izgubljen, pomislio sam da sam poludeo. Sve vreme sam mislio o crnoj magiji, činima, Satani i sličnim stvarima. Pitao sam se da li sam možda drogiran ili sanjam. Sve je, međutim, bila stvarnost.

Prošetao sam se po kući, razgledao slike, čitao jučerašnje novine, pogledao malo neki lokalni tv kanal. Dan, mesec i godina su bili tačni, ali moje telo i moja lokacija nisu. Potom sam se vratio u sobu i pronašao Markovo oproštajno pismo, prilepljeno za njegov dnevnik.

Dečko je bio potpuna pička. U pismu se nasrao kako je život težak, a on usamljen i niko ga ne razume. Svaki dan je bio užasan, niko nije shvatao šta prolazi. Zbog toga je zgutao tablete i odlučio da sve prekine. Ćao, mama i tata, ćao okrutni sveta.

Malo sam prelistao dnevnik, ista priča: u školi me nastavnici ignorišu, sportisti me terorišu, navijačice mi ne daju pičke. Crno, tama, nema izlaza, suicid je jedini način da budem slobodan, bla, bla. Tada mi je sinuli: klinja se odradio, a mene ubili pogani teroristi u isto vreme. Međutim, greškom ili možda božanstvenim planom, kako sada vidim, ja sam završio u njegovom telu. Nisam pojma imao gde je Mark. Pomislio sam da je on možda u mom telu, ali teško, pošto je tamo nedostajao potiljak.

Imao sam njegova sećanja, znao sve što on zna. Znao sam da mi niko ne bi verovao. Nisam imao ni kome da kažem, a zapravo, ni šta da kažem. Prilegao sam malo, zaspao, probudio se. I dalje sam bio Mark. Zato sam odlučio da se pravim lud i samo nastavim gde je dečko stao. Nekako, imao sam njegov život. Keva i ćale su se vratili sa posla, zajedno smo večerali, a sutra ujutro pošao sam u školu. Niko ništa nije primetio.

-         Hej Mark, siso darkerska, dođi da mi popušiš – rekao mi je Džoš, strah i trepet u Markovom svetu kada sam došao u dvorište.

Ignorisao sam ga. Govno me je šutnulo u dupe kada sam prošao.

-         Ne treba to da trpiš – rekla mi je Grejs, pička na koju se Mark palio, ali nikada nije imao muda da nešto učini po tom pitanju.

Nasmejao sam se svemu kao jebeni princ na belo konju. Na kraju dana, pratio sam Džoša. U posebno mračnom kraju grada, prišao sam mu sa leđa i raspizdio ga u potiljak ciglom. Čuo sam da je kost pukla. Skinuo sam mu sat i digao novčanik, da bi stvar izgledala kao pljačka.

Prvo dobro delo, ukoliko se Mark vrati. Više ga Džoš neće tlačiti, nema na čemu Mark.

Osećao sam se baš dobro.

Sledeći dan sam pozvao Grejs da mi pomogne sa domaćim zadatkom. Bilo je vreme za drugo dobro delo, mnogo prijatnije nego prvo. Srećom, Marku je ostalo onih tableta za spavanje, pa sam joj napravio fin koktel. Onesvestila se na krevetu prilično brzo, a ja se bacio na posao. Moram da priznam, Mark je imao ukusa, mala je bila bomba, čak i onesvešćena. Pored toga, klinac očigledno nije drkao ni jednom u životu, pošto sam svršio u Grejs kao konj. Delovalo mi je da ću i ja pasti u nesvest. Očistio sam je i ušuškao u krevet, kao da se ništa nije dogodilo. Ja sam legao na pod.

Osećao sam se sjajno!

Probudili smo se zajedno. Grejs je bila potpuno dezorjentisana i uplašena. Ispada da je njena keva imala neku zajebanu mentalnu bolest, pa je bila preplašena da je ona isto zakačila. Rekao sam joj da će sve biti u redu i nežno, sasvim nežno, pomazio je po obrazu. Tu je ona počela da plače, a ja joj uvalio jezik. Tako smo Grejs i ja postali momak i devojka, bez dalje potrebe za ošamućivanjem. Sva sreća, pošto je Grejs znala da sisa karu za olimpijsku medalju.

Da ne smaram dalje, počeo sam malo da dilujem u školi. Nije mi to trebalo, Markovi roditelji su bili bogati, ali mi je, iskreno, bilo pomalo dosadno. Trava prvo, onda ekseri. Počeo sam da furam i teretanu, samo što je mali bio totalni metuzalem, pa sam morao da krenem da krljam anabolike.

Verovao sam da će, ukoliko se Mark vrati, biti srećan što sam mu od tela napravio mišićavu mašinu. Treće dobro delo. Nema problema, Mark.

Osećao sam se fantastično.

Moja, tojest Markova ekipa, neki šabani i gubitnici koji su igrali AD&D držali su se mene kao pijan plota. Nisu mogli da veruju kako sam se promenio: imao sam pičku, nisu me terorisali u dvorištu, a i telo mi je postajalo zajebano. Ubrzo, obožavali su me kao nepismena baba unuka na fakultetu. Bila bi greota da i njima ne prenesem malo mudrosti.

-         Prodaješ travu, skupljaš fin keš, a ako hoćeš, daš nekoj ribi eks za džabe, ali samo ako ti izdrka – savetovao sam moje pulene.

Učili su dobro, bez obzira što su bili smotani kao sajle. Neki lik nije imao para da plati travu, pa sam morao da im pokažem kako se to rešava putem aluminijumske bejzbolke. Nije prošlo mnogo vremena, a Markova klika kretena postala je zajebana ekipica, pod mojim skromnim vođstvom. Osećao sam se kao zlatni bog.

Naravno, u priču su upali koks i hors, kao i pištolji, pa smo došli u mali problem sa nekim crnjama iz istog kraja. Teritorijalna pitanja, jasno. Pokušao sam da sredim stvar diplomatski, ali je debeli Stiv iz naše ekipe završio u jarku sa drškom od metle u dupetu. To me je razljutilo, anabolici verovatno nisu pomogli, pa sam stvar rešio pomoću sekire i kanistra benzina. Na žalost, crnji sam slučajno spalio i celu porodicu, jebi ga.

I samo tako, stvar je pukla. Panduri, sud, ovo-ono. Bio sam punoletan, pa sam završio u zatvoru za velike.

Srećom, nije ovde loše. Našao sam neke fine momke, bajkerska ekipa, i sasvim lepo napredujem u hirearhiji. Malo sam se išarao, tetovaže lepo pristaju mojim napucanim mišićima. I ovde dilujem, kupujem pušenja od trandža za cigarete i fantaziram da ta usta pripadaju Grejs, koja me redovno posećuje, pošto je, jelda, trudna. Planiramo da se venčamo za nekoliko nedelja.

Samo čekam da se Mark vrati i preuzme svoj novi, bolji život.

Mene sigurno čeka neka nagrada, tamo gore, za sve što sam uradio.

Zato, verujem da se sve desilo sa razlogom: Bog je poslao mene da Marku sredim život. I sredio sam ga, a mali može slobodno da se vrati, siguran sam da će se, baš kao ja, osećati odlično!