Ivica Milarić

Ispod oluje

Mala priča, čiji okvir sam napisao na nekom davnom prošlom letovanju, a koju sam završio prošle godine.

Ispod oluje 

Sunce stvara crveni, iskrivljeni poslužavnik zaboravljen posle nestvarnog izleta na samom kraju horizonta. Kupači na stenama blenu hipnotisano u prizor kao da prvi put vide zvezdu pod kojoj su rođeni svi njihovi predci, a ja gledam njih ne skidajući šake sa kormila. Valjda je to neka turistička fora. Mene, kao i druge ribare, više zanima voda od vatre, pa makar ona gorela na nebu. Voda je izvor života, i to ne samo onog koji je začet milionima godina ranije sa udarom tog sudbonosnog groma, već obične svakodnevnice.

Tu,jednostavne stvari, kao što su kilogrami ribljeg mesa i vremenska prognoza diktiraju tempo života kao nevidljivi metronom. Na ovim vlažnim daskama, očaravajuća slika sutona meni ništa ne znači, samo uobičajen prizor, u životu gde je romantizam odavno pokleknuo pod pritiskom stvarnosti.

Kada sunce napokon nestane, moj ortak se pojavljuje na palubi poput vampira u lošem horor filmu. Njegovo znojavo čelo se sjaji, a otvorena usta liče na rupu u kožnom džaku.

-         Sve ok? – pita me, a ruka mu sigurno počiva na prozoru kormilarske kućice.

-         Popi malo kafe, majke ti! Nacugao si se kao letva – moj ortak je pijan, iako nije prošlo ni pola sata od kako smo napustili luku.

-         Duvaj mi ga, majmune... – uzvraća mi i klopotavim korakom odlazi ka krmi.

Pred našom večerašnjom sudbinom je nekoliko opcija između kojih ona mora da se odluči, ako već nije. One su: slab ulov, dobar ulov, nikakav ulov. Poslednja je najverovatnija, budući da je polovina posade već pripita, a i meni su usta nešto suva. Ako se to desi, ja ću se vratiti kući praznog broda, umoran i smrdljiv na rakiju. Mala će me pitati kada ćemo joj kupiti udžbenik iz matematike, a žena vrištati na mene jer ćemo propustiti plaćanje rate za kredit. Onda ću malo ja da besnim na nju, čisto forme radi, pa ću uzeti bedne pare koju smo do sakupili i otići pravo u kafanu. Završiću prislonjen uz neku štrokavu kurvu, a vratiću se kući uplakan i ispovraćan,potišten činjenicom da ću sutra ponovo da mirišem so i dizel.

-         Timko, ako ne prestaneš uskoro da ločeš, jebaću ti staru majku! – derem se u prazno ali znam da me čuje, i ubrzo dobijam baržu psovki kao odgovor.

-         Da, da, i ćaću ti nabijem – kažem, bez obzira što nisam čuo šta mi tačno govori.

Moj ortak je na mestu inače. Zapravo, on je prilično loš otac i muž, neodgovoran i sklon napijanju, a kao ribar gotovo beskoristan. Ni ja nisam nešto mnogo bolji. Najvrednija stvar kod njega jeste što je on moja veza sa prošlošću, baš kao i ja njemu. Naime, nas dvojica nismo sa mora. Rođeni smo mnogo kilometara severnije, gde su jedina mora ona koja čine njive žitarica. Upoznali smo se kada smo upisali Elektrotehničku školu u Novom Sadu. Tamo smo živeli sve dok jednog dana nije stigao telegram da mi je deda preminuo.

Čudno je to, sećam se tog čoveka, bez obzira što nije bio nikakav faktor u mom životu. Bar mi se tako delovao dok je bio živ – samo još jedan udaljen rođak kog sam retko viđao. Sada, čini mi se kao da je bio najbitnija osoba koju sam upoznao, kao da je već tada bio siguran da ću nastaviti njegov životni poziv. Racionalniji deo mene odbija da poveruje u to, jer ako je to tačno, zašto onda ne bi bilo i sve ostalo: magija, bog, zečije šape? Nikada nisam verovao ni u šta.

A sada, ja sam taj koji zamišlja dedu kao nekog mudraca koji je poznavao budućnost mnogo godina pre nego što će ostvariti.

Kada sam bio dete, posećivao sam ga preko leta. Tada mi je govorio o barkama, morskim strujama i stotini drugih stvari iz tog zanata. Da je moj život pošao nekom drugom putanjom, siguran sam da bih sve to zaboravio. 

Ali, deda je umro jednog dana, i ostavio mi sve što je imao: staru kuću i jednako staru barku. Zato sam predložio Timku, najboljem prijatelju, da zapalimo na more, jer smo upravo završili srednju. Na kraju, imao sam gajbu. Samo preko leta. Imamo i nekakav brod, biće zajebancija.

I bilo je. Lokalci su se smejali našem lalinskom naglasku, a nismo imali veze sa morem i plovidbom. Ali, bilo je super. Nismo pravili planove, ali nismo ni imali nešto što bi nas posebno vuklo kući: ni devojke, ni prijatelje, ni poslove, ni fakultete. Zanimljivije, primetio sam da se postepeno prisećam dedinih saveta i priča. Činilo mi se da su njegove priče nekako preživele, kao čaura koju je on posadio u mom umu i koja je samo čekala da isklija sećanja. Okruženi mirisom soli i kreme za sunčanje, nismo ni ostetili da se leto pretočilo u ranu jesen, a nas dvojica smo i dalje bili na moru.

Onda, odjednom, shvatio sam da se nikada neću vratiti u Novi Sad. Timko je i dalje bio tu, a sada su tu bile žene i deca, kao i brod, samo još stariji, koji hrani naše porodice. Vrlo čudno, kada pogledam unazad. Ovo nije život koji sam stvarno želeo, niti sam sanjao da ću ga imati. Bolje od košmara, lošije od fantazije, pretpostavljam, kao i svaki drugi život.

Život je, međutim, postao jako težak, a njegovi plodovi sve kiseliji. U poslednje vreme, sve više mislim na Dunavske plaže, na obronke Fruške Gore, na ravne ulice mog rodnog grada koje se granaju kao vene ispod staračke kože. A ta sećanja mi najbolje leže kada popijem. Ista razmišljanja koja su me gurnula iz ravnice sada me guraju nazad ka njoj.

Noć hrli prema nama, a stara barka pućka i gazi joj u susret. More je nemirno. Barka se ljulja, a ja se krivim u drvenoj kutiji koju zovemo kormilarska kućica. Na horizontu čekaju tamni oblaci. Usamljena munja proštepa kroz njih dovoljno brzo da izgleda umišljeno. Trenutak poznate sumnje dok mislim: da li je to taj crni oblak. Kažem to jer pored tri opcije dobrog, srednjeg i lošeg ulova, postoji i četvrta. Ostajanje. Talasi, vetrovi i crna voda koja je u jednom trenutku ispod nogu, a u drugom svuda, u ustima, očima, plućima.

-         Au! – kaže Timko koji je se obreo pored mene. – Nešto mi ne izgleda lepo ono tamo – kaže, pokazujući na nebo.

-         Ni meni.

Pored nas projuri gliser, beo i osvetljen, ali samo na trenutak, pre nego što se izgubi u pomračini. U otvorenoj kabini nalaze se mladi ljudi koji se smeju i zabavljaju. Skamenjeno posmatramo kako gliser nestaje, a iza njega ostaje rov bele pene koji more brzo guta. Dobijam napad relativiteta i čini mi se kao da je jedino gliser taj koji stvarno stoji, a ja, Timko, barka, planine, voda i nebo smo stvari koji se okreću pod njegovom voljom. On je taj koji ore stvarnost, baš kao igla na gramafonu, savršeno statičan, a Zemlja je gramafonska ploča koja se vrti ispod njega. Tom gliseru i ljudima u njemu nije potrebno da idu bilo gde, oni jednostavno premotaju postojanje do njih, okreću tu ploču do mesta i vremena gde žele da budu. Mi ostali se zapravo pomeramo unazad, dalje od blještavog glisera, pravo u tamu, leđima okrenuti prema ambisu koji će nas progutati.

Ne želim da razmišljam o tome.

Ne želim da mislim o oluju, o pijanom Timku, o tužnoj supruzi koja bespomoćno gleda kako se udaljavam od nje, kao ni o plenu koji nas možda čeka, a možda i ne. Zato ne razmišljam, samo guram staru barku dalje ka pučini, dalje u noć.