Ivica Milarić

Radionica Znak Sagite - april

April je bio dobar mesec za mene u književnoj radionici na forumu Znak Sagite - ovaj put, uz malo sreće, moja priča je uzela prvo mesto! ''Ključna razlika'' pobedila je sa ukupno 31 poenom, iako je stvar vrlo lako mogla da ispadne drugačije da su se jedan ili dva glasača odlučili za nešto drugo: drugoplasirana priča ''Dadilja'' nalazi se jako blizu sa 30 poena.
A evo i priče sa kojom sam se takmičio u aprilu.

Ključna razlika

-          Preko sedam hiljada zdravih prasića – rekao joj je farmer nežno, a zatim pomazio iza uha.

 

Posmatrao sam ženku, izvrnutu na sintetičkoj slami. Farmer je bio sklupčan pored nje, nalik detetu koje dodiruje slomljenu igračku. Krmača je teško disala, a meni nije bio potreban sertifikat telepatije da mu kažeš šta prolazi kroz tu glomaznu glavu. Ipak, farmer je podigao tužne oči, a ja slegnuo ramenima.

Uključio sam moždani implant, a misli krmače za mene postale vidljive kao da su ispisane u vazduhu.

-          U bolovima je. Umire – rekao sam tupavo, a farmer počeo da jeca.

-          Dušo... ne želim da patiš. Veterinar će doći svakog časa...

-          Razume vas – rekao sam, iako izjava nije bila sasvim tačna.

Svinja je zaista razumela, ali njene misli bile su zamagljene bolovima. Posledice bio-inženjeringa prožele su njeno telo tumorima kada se približila trećoj godini života. U međuvremenu, bila je fabrika za rasplod.

U tom trenutku, krmača nije mislila o razmnožavanju. Shvatala je šta joj farmer govori, ali ga je istovremeno proklinjala.

-          Bila je sjajna majka, prosto sjajna – cedio je reči kroz suze.

Bolovi su neočekivano posustali, a krmačine misli izgubile mrenu besa i agonije. Mogao sam da osetim kako u sećanjima prolazi kroz sve te porođaje. Svaki je bio bolan, brz i neprirodan. Uprkos tome, osećao sam da je bila ponosna na sve živote koje je donela na svet. Video sam tople okice prasića kako gledaju u mene, njihovu majku.

-          Misli na potomstvo koje je izrodila – rekao sam farmeru, što je kod njega izazvalo novi niz suza.

-          Znam, znam. Spasila je našu farmu. Ne znam šta bi bilo bez nje...

U daljini, čuo sam zvuk letelice.

-          Čini mi se da stiže čovek, vaš veterinar – rekao sam farmeru, koji je brzo ustao i obrisao suze.

-          Dobro je – pomazio je životinju i izašao iz ograđenog prostora gde je ležala, – ja ovaj, moram da idem. Postarajte se da sve prođe po planu... – rekao je i otišao pre nego što sam stigao da progovorim.

Krmača je počela da se trza od bolova. Srećom, letelica je zaista pripadala veterinaru. Čim je stigao ubrizgao joj je koktel sedativa.

Bio sam sa njom dok je tonula u san. Sve vreme je razmišljala o farmeru i svim tim rumenim životinjama koje su izašle iz nje. Srce joj je stalo posle svega nekoliko minuta, ali ja sam već postavio opremu i započeo migraciju svesti. Morao sam da sačekam da telo umre, pošto su tumori povećavali rizik da se nešto desi tokom procesa.

Gospođa farmer, starija, kockasta žena, obučena u kućni mantil, pridružila mi se posle dvadesetak minuta. Kapljica kriogenog gela u kom je njeno telo stajalo poslednje tri godine i dalje su joj svetlucale u kosi.

-          Vi ste telepatski tehničar? – upitala me je.

-          Da. Da li je migracija bila udobna? – želeo sam da bude uljudan.

-          Dečko, bila sam svinja poslednjih 30 meseci. Hodanje na dve noge je udobno. A gde je ono đubre od mog muža?

-          Ne znam, bio je tu do malo pre.

-          Mislim da ja znam gde je smrad pobegao – rekla je i pošla ka zgradi sa druge strane prostranog imanja.

Tamo smo zatekli veterinara i još jednog telepatskog tehničara. Zajedno su brisali tek rođeno ždrebe.

-          Majku ti tvoju pokvarenu – rekla je žena. – Nemojte mi reći... ovo je moj muž.

Telepata je klimnuo glavom.

-          E stvarno...

Dva stručnjaka su brzo nestala i ostavili ždrebe sa ženom, ali meni znatiželja nije dozvoljava da uradim isto.

-          U čemu je problem? – upitao sam.

-          Moj muž, kukavica, nije mogao da mi stane pred oči u ljudskom telu, već je odmah uskočio u sledeću bio-dizajniranu životinju. Svo to plakanje i prenemaganje malo pre, to je bilo da me malo smiri, pošto je znao da ću biti besna kao ris. Dogovor je bio da ćemo boraviti po šest meseci u jednoj životinji, a ja sam u onoj krmači provela skoro tri godine.

-          Ovaj... – ubacio sam se, – ja nisam siguran da vas razumem. Obično migriram ljude iz stara u nova tela, ali to su ljudska tela, a ne životinje.

-          Gledaj, modifikovne životinje daju neverovatne rezultate, ali potreban je ljudski kontrolor da upravlja iznutra. Komplikovan proces, neću da te zamaram. Zato sam ja ušla u onu krmaču i sela za komande. Znaš koliko danas košta gram pravog mesa? Samo, plan nije bio da tamo provedem godine... ali ovaj moj me je stalno molio da produžimo; prvo da upišemo devojke na akademiju, pa zatim da obezbedimo polise osiguranja za naše praunuke... uvek nešto novo, halavi smrad. A ja sam pristajala, malo po malo, a onda, odjednom, evo mene u telu svinje, a društvo mi prave tumori – spustila se i pomazila ždrebe. – Jeste da smo gotovo besmrtni, ali tri godine kao svinja je previše. A sve te suze koje je prolio bile su zbog izgubljenih para. Sigurna sam da je sve vreme mislio: da je izdržala još samo jedan mesec...

-          Osetio sam da ste besni na njega, ali nisam hteo da prenesem – rekao sam, ne znajući šta pametnije da kažem.

-          Ma dobro je, tvoj posao je bio da me vratiš u ljudsko telo. Sada je njegov red. Samo što će on za nekoliko nedelja da poraste u razdraganog pastuva i zaskače kobile, a ja sam morala da se valjam po podu i izbacujem prasiće kao starinski kockarski automat novčiće.

-          Ali, čini mi se da ste razmišljali o njima – dodao sam, – prasićima koje ste rodili, pre nego što se telo životinje ugasilo? Uz te misli sam vas vratio.

Žena se okrenula i prodorno me pogledala.

-          Pa dobro, koja majka ne voli svoju decu?!