leadboard premotaj roman Ivica Milarić

Utorak, April 05, 2011

Odupri se

Kako je ljubav lepa stvar! Kada bi neko napravio motor koji radi na ljubav, čovečanstvo bi se skinulo sa nafte u roku od nedelju dana, a naše voljene limuzine krstarile bi putevima bez izduvnih gasova, potpuno besplatno, dogod bi u njima sedela bar dva golupčića i jednom drugom šaputali slatke besmislice. Ko zna da li će Japanci ikada napraviti takav automobil, ali svi znamo da je ljubav od pamtiveka gorivo koje napaja nas, skromna ljudska bića. Potrebno je samo da magični leptirići rašire svoja krila u našim srcima i evo snage da se trče maratoni, inspiracija da se stvaraju velika dela, odlučnost da se dižu tegovi sve dok mišići ne počnu da pupe.

 

Marko je bio mladi momak koji nije znao ništa o životu 2001. u malom gradu koji se zvao Novi Sad. On nije imao pojma, ali tog julskog dana, na rođendan devojke Ane, Marku je sudbina spremila pravi ubrzani kurs iz umetnosti življenja. Da li je nešto naučio? Pa, procenite sami.

 

-         Kako nema? – pitao je debelog prodavca.

-         Nema. Eto tako, kao kada nešto ima, samo suprotno – odgovorio je debeljko i obrisao znoj sa čela.

-         Ali – zbunjeno je rekao Marko i okrenuo se oko sebe, – možda je negde zaboravljeno. Možda, među svim ovim diskovima – raširio je ruke, pun nade, ali oči prodavca nisu delile njegov entuzijazam.

-         Nema. Ja sam vlasnik. Znam šta tačno ima, šta nema. Kosheen: nema! – odbrusio je.

Marko je ugrizao usnu. Nalazio se u maloj prodavnici diskova, očajan i nesiguran šta da učini. Prostor je bio mali, ali njegovi zidovi bili su popločani diskovima, stotinama i stotinama kutija za CD-ove koji su stajali na visokim policama. Nije mogao da shvati da se među njima ne nalazi ni jedan jedini album Resiest britanske grupe Kosheen.

-         Kako je to moguće da se među svim ovim diskovima ne nalazi ni jedan Resiest? – slomljeno je upitao. – Bio sam, čini mi se, u svim muzičkim radnjama i niko nema taj album.

Debeli čovek je uzdahnuo, pomalo umorno, pomalo nadmeno.

-         Slušaj dečko, da ti objasnim kako stvari stoje. Jesi bio na Egzitu?

-         Jesam, baš zato i – počeo je, ali ga je podignuta ruka prodavca zaustavila.

-         Čekaj, polako, ja pričam. Na tom Egzitu je nastupao i Kosheen. Bilo je tu nekih drugih ljudi, Finley Quaye recimo, i gomila nekih DJ šabana, ali Kosheen je bio jedini baš veliki bend. Inostrani, kako su nekada ljudi govorili. Njihove stvari vrte se na radio stanicama, a sada, puf, samo tako, evo ih u Novom Sadu. Da ne poveruješ, zar ne? Kakav je bio koncert? OK, solidan. Kakva je bila masa? To znaš i sam: potpuni delirijum. Skinuli smo Slobu, budućnost je pred nama, ovo-ono. Savršeno ludilo novostečene slobode. Ekstaza. Oslobođenje. Svetski bend, ovde, ispred nas, a nismo u Budimpešti ili nekom drugom gradu. Pre Egzita, malo ljudi je znalo za Kosheen. Posle Egzita, to je svakom i njegovoj kevi najomiljenija grupa na svet. Diskovi se kupuju kao ludi. Bugari ne stižu da narežu sve što nama treba, piraterija nije dovoljno jaka da isprati potražnju. Kladim se da u ovoj ulici, u svakom trećem stanu gde živi neko mlađi od 29, upravo sada ide Hide U ili Hungry. Zato – nagnuo se preko pulta, – po poslednji put, nemam Resiest!

I to je bilo to. Sličnu priču čuo je u svakom drugom mestu koje je prodavalo muziku, ''bugare'', kako su se popularno zvali piratski diskovi u tom vremenu i mestu. Ali Marko nije bio spreman da odustane. Bilo je vreme da on ispriča svoju priču.

-         Čovek – počeo je veoma ozbiljno, – znam kakav je bio koncert. Moja devojka, Ana, ona je to veče bila bolesna. Nije mogla da dođe. Danas joj je rođendan i želim da joj poklonim taj album. Zato te molim, da li znaš gde mogu da ga nabavim? Platiću koliko god da košta.

Prodavac ga je posmatrao skeptično, napućenih usta.

-         Čekaj – rekao mu je i nestao iza malih vrata.

Vratio se sa kutijom za disk u rukama.

-         Misliš li možda na ovaj album? – pokazao mu je omot.

Markovo srce je skočilo. Na slici se nalazio jelen, uzdignute glave, sa planinama u pozadini. Ime benda i albuma bili su ispisani pored njega belim slovima, kao jedna reč.

-         To brate! – proderao se Marko i posegnuo ka disku, ali ga je prodavac povukao k sebi.

-         Polako – otvorio je kutiju.

Unutra, za razliku od bugara, kod kojih je omot zamenjivala fotokopirana slika, nalazio se blokčić. CD nije bio prazan, već je takođe imao nalepnicu, i to od onog debelog, masnog papira. Zadnja strana blokčića bila je ižvrljana markerom.

-         Ovo je moj primerak. Original uz to, koji je bend potpisao te večeri, u bekstejdžu. Znam neke ljude iz Egzita. Vrlo mi je drag ovaj disk.

-         Koliko... koliko košta? – rekao je Marko odlučno.

-         A ne, ne, ne mogu ga prodati.

-         Ali...

-         Mogu ti pokloniti ovaj album grupe Kosheen.

-         Šta?

-         Ako prvo uradiš nešto za mene.

Marko se namrštio. Nije mu sviđalo gde ovo ide.

-         Uradim šta? – upitao je debelog.

-         Preneseš nešto.

-         Prenesem šta?

-         Šta misliš? Opojne droge. Jednu ciglu.

-         U jee... – izletelo je Marku.

-         Ne daleko, na Detelinaru, do parka na Avijaciji.

Marko se zamislio. Znao je koji je park u pitanju, zvali su ga park igle, iz očiglednih razloga. Pogledao je napolje. Bilo je pola osam uveče, a letnji dan se polako pretvarao u sumrak. Satima je obilazio grad, bio je umoran i razočaran. Sada, pojavila se nada, upakovana u neizvesnost. Ugrizao je donju usnu, nesiguran šta da učini. Setio se noći kada je ostavio Anu u njenoj sobi, bledu i sa temperaturom. Ona je ostala kući da se bori sa gripom, a on otišao na Egzit da se provodi i zajebava.

-         Samo da prenesem? Ništa više?

-         Ništa?

-         Zašto ja?

-         Zato što imaš sve što meni treba, noge i leđa. A meni ne treba da izlazim napolje sa ciglom, razumeš?

Makro je klimuo glavom.

-         Ukoliko sam treba da ostavim nekog, može, OK.

-         Daj mi ličnu kartu – rekao mu je i ispružio ruku.

-         Što?

-         Da vidim ko si i gde živiš. Čisto da ti ne padaju glupe ideje na pamet. Deluješ kao pristojan dečko, ne bih voleo da ti neko slomi noge. A ljudi sa kojim radim ne bi imali problem s tim, ukoliko bi se nešto glupirao.

-         Neću – odgovorio je i pružio mu dokument.

Debeli je pažljivo prelistao ofucanu ličnu kartu, a zatim mu je vratio.

-         OK Markane – obišao ga je i zaključao ulazna vrata, – dođi 'vamo.

Zajedno su ušli u zadnju prostoriju. Prodavac je skinuo nekakav stari ranac sa zida i otvorio ga. Unutra, nalazio se srebrnkasti paket, obmotan u plastične kese.

-         Evo ga. Ljudi će te čekati na strani parka koja gleda prema Rumenačkom putu.

Marko je uzeo ranac i stavio ga na leđa. Nije bio težak.

-         Kako ću ih prepoznati?

-         Tri napucana dizela u trenerkama. Nećeš ih omašiti. Tražiš Luku. Javiću im da dolaziš.

-         Samo ostavim?

-         Samo ostaviš.

Izašli su na ulicu. Napolju, sunce se više nije videlo iza zgrada, ali je beton i dalje zračio nezdravom toplotom.

-         Vrati se kada obaviš i disk te čeka.

Krenuo je. Nije želeo da ide autobusom, pa je zato koračao. Veče je bilo sparno, a vazduh otežao od izduvnih gasova i drugih letnjih isparenja. Znoj mu je pekao oči. Osetio bi grčeve svaki put kada bi ga neko pogledao. Dva puta je prošao pored policajaca i oba puta mu se činilo da će umreti. Sve je bilo užasno, a u sebi se pitao na šta je to pristao. Činilo mu se da na leđima nosi mrtvaca i da je samo pitanje vremena kada će ga neko zaustaviti. Uprkos tome, nastavio je da korača.

Delovalo mu je kao večnost, ali je nekako stigao do parka.

Ušao je tamo gde mu je debeli objasnio, i na prvoj klupi ugledao tri tipa koja su odgovarala opisu. Polako im je prišao.

-         Š'a je? – rekao je jedan.

-         Luka? – upitao ih je Marko.

-         Ko ti taj?

-         Tražim Luku. Imam nešto za njega?

-         'el možda metak u čelo? – našalio se jedan od njih, a sva trojica počela da se smeju.

Marko je, međutim, bio prestravljen.

-         Zezamo te bre, majmune. Baci ranac u onaj tamo grm i pali.

-         Ali, ja sam trebao da ga ostavim Luki – počeo je Marko, ali stao kada je primetio besne poglede.

-         Ja sam bre Luka. Baci ga u žbunje i slobodan si. Mi ćemo ga pokupiti kasnije.

Marko je skinuo ranac i prišao grmu koji su mu pokazali. Nežno ga je spustio na ispišanu zemlju i udaljio se. Dizeli mu ništa nisu rekli.

Odahnuo je. Brzo se vratio do ranje. Čim je stao ispred njih, entuzijazam je nestao. Svetla su bila ugašena. Dohvatio je vrata; bila su zaključana. Pokucao je nekoliko puta, ali niko nije odgovarao. Pomislio je da ga prodavac zajebao, kada je čuo sirenu kola.

Okrenuo se. Na putu, u velikom, raspalom automobilu, sedeo je debeli. Pokazao je da priđe.

-         Čujem da je sve prošlo dobro – rekao mu je. – Odlično, Markane. Zaslužio si ovo – podigao je disk, – ali, dozvoli da ti uz njega dam i jedan mali savet. Nije dobro kada imaš ribu za koju si spreman sve da uradiš. Takvi likovi obično izvuku kratku slamku, ovako ili onako... Aj uzdravlje! – rekao mu je i bacio disk kroz suvozačev prozor.

Marko ga je uhvatio, a kola istog trenutka ubrzala i nestala iza ugla. Pogledao je kutiju i nasmejao se.

A onda ju je otvorio. Unutra je bio običan srebrni disk, a na zadnjoj strani omota nije se nalazila potpisana slika, već prazan, sivi papir.

-         Bugar! Mamu ti tvoju... – rekao je tiho i pošao prema Aninom stanu da joj preda rođendanski poklon.

 

[Odgovori]

Heeej! Ovo je super! Svaka cast! :)

Comment by katy (04/05/2011 17:42)

[Odgovori]

Hvala! Drago mi je da ti se svidelo! :)

Comment by ivicamilaric (04/05/2011 19:22)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me