Ivica Milarić

Radionica Znak Sagite - mart

Nešto bolje vesti za mene u martovskom krugu književne radionice na forumu Znak Sagite. Malo je promenjen sistem glasanja, a priča koju sam poslao dobila je 16 bodova i završila na 5. od 18. pristiglih priča.

Ukoliko vas zanima, nalazi se ispod, a zove se...

U snovima, potraži me

Deca su znala pravilo: ko zaspi, više se neće probuditi. Svake godine,
poslednje sedmice oktobra.
Adam je sedeo pored Marije. Školski park bio je prazan.

— Sutra počinje – rekla je.
— Da.
— Sva sreća, ove godine samo tri dana.
Adamu je bilo teško da govori. Znao je da moraju da prežive još ovu
nedelju. Sledeće godine pune petnaest i kletva za njih više neće važiti. Ali nije mislio o tome.
— Adame... – počela je.
— Nemoj!
Znao je da naslućuje. Bili su momak i devojka, suviše zreli za svoje godine,
kao i ostala deca.
Sumrak se podizao sa zemlje. Krenuli su kućama.
Stali su ispred njenih vrata i poljubili se. Adam je želeo da dodirne Marijino telo, vapio je za toplotom, ali je znao da ih majka posmatra. Dečije usne su se razdvojile. Oči su joj bile vlažne, ali ništa nije rekla. Adamu je bilo drago zbog toga. Dok je koračao, borio se sa suzama.
Kući, u dnevnoj sobi, roditelji su sedeli sa doktorom.
— Adame – rekao je gost.
Otac i majka izgledali su jezivo, kao i svake godine u to vreme.
— Ostavio sam blokatore i neke nove tablete. Neću vam ponavljati proceduru, sve već znate – rekao je doktor i ustao.
— Ovaj... – počeo je Adam. – Možete li da dođete do moje sobe? Hteo bih da vas nešto pitam... – dodao je.
— Naravno.
Popeli su se na sprat, i Adam je zatvorio vrata.
— Boriću se – rekao mu je.
Doktor se namrštio.
— Imaš još samo ovu godinu. Onda si slobodan.
— Ne mogu da živim ovako. Svi prijatelji koji više nisu tu. Ovo mora da prestane.
— Znači, odlučio si – doktor je seo na krevet. – Šta planiraš da uradiš?
— Ovo – izvadio je iz fioke predmet nalik na masku za skijanje. – Uređaj za indukovanje lucidnih snova.
— Znam šta je to. To što će te sprava gurati u lucidnost tokom sna ništa neće promeniti. Ono će te uzeti bio ti svestan ili nesvestan.
— Vežbao sam oblikovanje – odmahnuo je glavom. – U stanju sam da stvaram i menjam snove kako želim.
— Ne mogu da te odgovorim – rekao je doktor, ali je otvorio lekarsku torbu i izvadio tablu lekova. – Sedativi, nešto što sada ne bi dao ni jednom detetu. Pružiće ti stanje dubokog odmora, ali će tokom REM-a otežavati kontinuiranu svesnost. Znaš da je Davidov tim pokušao nešto veoma slično?
Adam je klimuo glavom. Sećao se Davida, starijeg klinca koji je pet godina ranije gradskom veću izneo plan. Uspeo je da ih ubedi i prvog dana poslednje nedelje oktobra, njih petoro zaspalo je zajedno u gradskoj ambulanti. Niko se nije probudio.
— Neću proći kao David.
— Zbogom, Adame. Srećno – rekao mu je doktor i otišao.
Odmah potom, iskrao se kroz prozor sa lekovima i maskom. Pogledao je roditelje, skamenjene u dnevnoj sobi, a zatim nestao u šumi iza kuće. Kada je bio siguran da ga niko neće ometati, popio je pilule i probao što udobnije da se smesti ispod jednog stabla. Stavio je masku i zatvorio oči. Dok su se druga deca, nakljukana lekovima i okružena porodicama iz petnih žila trudila da ostanu budna, Adam je zaspao.
Prvo su to bile boje, zatim oblici. Od početka, stvar je zračila u pozadini, kao pipci koji se šire iz crnog centra. Adam se našao u prošlost, kada je grad bio šaka koliba. Osetio je glad meštana, video kako odbacuju veru i traže spasenje. Stranac je došao među njih jedno veče, kada se oktobar prelivao u ledeni novembar, baš kada su prva odojčad počela da umiru od neuhranjenosti.
Posmatrao je kako starešine prihvataju uslov i drhte od strančevog
osmeha.
— Svi beže – čuo je glas, hladan i gladan, – a ti dolaziš na moju gozbu?
Adam je bio izgubljen, zbrkana misao koja luta kroz ništavilo. A onda
je nešto bljesnulo. Indukcija. Kontrola. Skoncentrisao se.
Stajao je na školskom igralištu. Na ljuljašci je sedeo stranac, neupadljiv čovek u tamnom odelu.
— Dobrodošao – rekao mu je, a zatim se osmehnuo ustima punim žileta.
Adam nije čekao. Osetio je da mu se u ruci formira drška. Poleteo je
ka njemu držeći sečivo katane iznad glave. Zamahnuo je ka vratu, a oštrica je prošla kroz stub i lanac ljuljaške. Stala je u šaci stranca.
— Patetično... – rekao je i privukao ga slobodnom rukom.
Adam nije pokušao da se povuče, već se pribio, tik pored usta koja su škljocala. Počeo je da raste; kora je izbijala iz njegove kože, žile kroz stopala, a grane iz grudi. Adam se pretvarao u drvo i uvlačio stranca u sebe. Osećao je kako se iznutra širi tama. A onda je zaboravio sve.
— Volim vas starije. Tako ste... sazreli – rekao mu je sumrak.
— Nemoj me pojesti – rekao je Adam zbunjeno.
Bljesak. Morao je da se seti.
Pretvorio je sebe u sivi kanistar, postavljen u srcu pustinje. Unutar
Adama je, međutim, spavalo sunce, a onda se probudilo. Nuklearna eksplozija je rasterala mrak.
— Zanimljivo – rekao mu je stranac. – Želiš da menjaš moje vrtove? Vidi ko se poslednji drznu da to učini.
Bio je to David. Nalazio se na nebu, razapet, bez udova i genitalija.
Mumlao je i ječao.
— Slatko. Odavno je nejestiv, ali ga držim kao ljubimca. Možda isto učinim i tebi.
Ponovo je osetio kako tama ključa na njegovoj koži. Prekinuo ju je bljesak.
Kontrola.
On i stranac nalazili su se u doktorovoj ordinaciji.
— Šta je ovo? – upitala je prilika.
Posmatrali su kako drugi Adam ulazi na prstima, a zatim tankim špricem probija svaku kapsulu iz nekoliko kutija poslaganih na stolu. Lekove je potom pedantno vratio na mesto.
— Ovo nije dvoboj – rekao mu je Adam. – Morao sam da te vidim
ogoljenog, da bih mogao ovo da završim.
Pored, usnula tela su padala. Stvar više nije imala masku, bila je to užasna, inficirana masa koja je vrištala kao neljudski stvor koji je i bila. Adam je posmatrao kako bezuspešno pokušava da uhvati decu.
— Čekaćemo te – rekao je obličju, a uređaj je bljesnuo poslednji put.
Ponovo je ležao u šumi. U daljini, čuo je urlike i vapaje. Marija i svako dete bilo je mrtvo. Nije ni pokušao da sakrije suze. Zastao je na trenutak, a onda se prisetio poslednjeg prizora iz sna. To mu je dalo neophodnu snagu. Skinuo je patike i izvadio pertle. U gradu je ostala još samo jedna duša koja je mogla da spase stvora od gladi i smrti.
Adam se pobrinuo za to čim je našao jaču granu.