Sreda, Januar 12, 2011
Eleonida
U prošlom postu spomenuo sam online radionicu na forumu Znak Sagite. Tema je bila: devojka retkog imena spušta se niz pokretne stepenice i vidi mladića koji na zidu piše njeno ime.
Posle 12 dana diskusije i glasanja, izašli su rezultati. Na žalost, morate biti član foruma da ih vidite, pa ću ih ja preneti ovde.
|
Boldovane u crno su tri priče za koje sam ja glasao. Moja priča, koju nisam imenova pa je nazvana po ženskom liku (želeo sam da je nazovem Marbel Arč, ali sada ostaje Eleonida), osvojila je 4 glasa, tojest bila je druga od nazad. Crna srebrna medalja. 
Ostale priče pročitajte ovde, a ako želite, učestvujte u drugom krugu radionice koji kreće uskoro.
A evo i moje priče:
ELEONIDA
Eleonida je osetila smrad čim je prislonila kartu na čitač kapije. Metro je obično zaudarao na vruć vazduh, ali toga dana svuda je osećala miris spaljene kose.Ignorisala ga je, kao što se trudila da ignoriše težinu ranca na leđima.
Stala je na pokretne stepenice i dopustila da je odvuku u dubinu.
Ubrzo je primetila klinca. Nalazio se u traci do njene i nekako se popeo na metalnu ploču između stepenica i zida. Eleonida je pokušala da vidi šta tamo radi.
Znala je da je bilo kakvo penjanje na ploče opasno — uglačani aluminijum mogao je da postane vrlo dug i vrlo poguban tobogan. Zato su ploče bile načičkane poprečnim pregradama. Videla je da se klinac petama oslanja na jednu od njih. Izgledalo je kao da ga niko drugi ne primećuje. Trenutak kasnije, bila je pored njega. Na zidu se nalazilo, napisano svežom, krvavo-crvenom bojom, njeno ime.
Dečak, koji je zapravo bio mladić tamnih očiju, pogledao je pravo u nju. Eleonida se sledila zbog ove slučajnosti.
Spaljena kosa.
Eksplozija je protresla tunel. Stepenište se izvilo kao zmija, i bacilo Eleonidu.
Ipak, nekako se uhvatila za ogradu. Rebrasti stepenici bežali su pod njenim nogama kao da su povezani koncem. Osetila je da joj stisak klizi sa gumiranog gelendera.
Ugledala je šaku. Mladić joj je pružao ruku, držeći se drugom za zaustavnu pregradu. Stepenice su nestale u ambis, praćene užasnom bukom. Pustila je gelender i pružila ruke. Mladić ju je zgrabio i povukao.
Stisak mu je bio snažan. Bila je sigurna. U stvari, osećala se dovoljno bezbedno da pogleda oko sebe. Na svim trakama, spasioci slični njenom vukli su putnike sa uništenih stepenica. — Ne — rekla je mladiću, ali ovaj nije odogovorio.
Zažmurila je. Na trenutak, osetila je kako joj plameni ližu lice, a kosa postaje buktinja. Neopisiv bol, kraći od treptaja oka.
Otvorila je oči. Drugi putnici nalazili su se u svojih rukama spasilaca. Zajedno, parovi su se dizali u ništavilo iznad. Na zidovima nije bilo drugih imena.
Mladić ju je i dalje držao, ali se nisu pomerali. Tunel podzemne železnice je nestao, baš kao i rasturene stepenice. Eleonida je pogledala njegovo lice, a izraz potpunog razumevanja naterao ju je da se seti.
— Bomba... prerano je eksplodirala — rekla mu je, a zatim se ponovo našla u tunelu. Stala je na pokretne stepenice i spustila ranac pored sebe. Pogledala je na sat. Plan je bio da uđe u voz tokom poslepodnevne gužve.
Preko noge osetila je da se nešto pomera u rancu. Primarni detonator se zapalio, a stvar se odmah potom pretvorila u vatrenu loptu. Eleonida je gorela, njena pluća punila plamenovima. Napokon, toplota je probudila glavnu masu eksploziva i prekinula agoniju.
Ona i njen spasilac koji nije bio to polako su tonuli u dubinu.
Shvatila je zašto su joj njegove oči izgledale tako crno.
Hvala Dejane, drago mi je da ti se sviđa!
Comment by
ivicamilaric
(01/12/2011 20:37)
