Petak, Novembar 12, 2010
Lovac i kutija
Kratka priča koju sam napisao za konkurs književnog kluba Ivo Andrić iz Pančeva.
Lovac i kutija
Nikola posmatra.
Plaćen je da prati. Uhodi devojku, Snežanu. Čini to danima. On je pas na tragu.
Ona je mlada, lepa, smeje se slatko. Njena odeća ju grli kao dete majku, njen korak nikada sasvim ne dodiruje tlo. Ona lebdi. Sve u vezi nje je tako pogrešno, a Nikola to zna.
Šef je angažovao njega. Šef ne govori svoje ime, jer nije ni potrebno. Nalaže Nikoli da ga zove Šef. Nikola zna ko je Šef, često ga viđa na televiziji i u novinama. Debeo, sjajne ćele i gustih brkova iz nekog drugog vremena.
Šef je novac. On se davi u njemu. Traži od Nikole da prati devojku.
- Vara me – kaže mu. – Osećam to. Kurva.
Nikola klima glavom. Šef mu daje sliku. Pas u Nikoli pronalazi miris i kreće.
Devojka provodi vreme na očekivan način. Kupovina, restorani, barovi. Drugarice, slične njoj, ali ni jedna ne zrači kao Snežana. Šef ima dobar ukus. Može da ga priušti.
Devojka ostavlja hrpe novca gde god prođe. Nikola zna da dobro naplaćuje sve te časove sa Šefom, provedene pod njegovim telom.
On je posmatra. Mnogi muškarci vilene okolo. Ni jedan nije blizu, ne onako kako Šef sumnja. Nikola nešto oseća, kada je pogleda. Nešto što je mislio da je odavno umrlo, tamo, u onom spaljenom selu.
Na njenim visokim štiklama, dok prolazi kroz tržne centre ili silazi sa splavova, devojka ponekad baci pogled ka njemu.
Pas u Nikoli se spušta, čini sebe manje vidljivim. Skriva se, ali ostaje na tragu.
Šef je nestrpljiv, nešto u njemu je gladno.
- Moram da znam! Saznaj to, Nikola!
Nikoli shvata. Šef je već odlučio. Samo želi nešto što će mu pomoći. Nikola razume. Nije lako ubijati.
Devojka nastavlja život po starom, ona ne zna da poslednja zrnca klize iz njenog peščanog sata.
Nikola razmišlja. Šef je navikao da bude u pravu. Ako Nikola odustane, Šef neće. Naći će nekog drugog psa koji će doneti dokaze. Nije bitno što dokaza nema. Novca ima dovoljno za sve laži.
Nikola se seća. Njegova baka i njene priče pre spavanja.
Nikola donosi odluku.
Javlja Šefu. Bio je u pravo. Devojka nije verna.
- Hoću da nestane! – besni Šef na drugom kraju linije. – Neka kurva pati!
Nikola čeka. Sedi u kolima na parkingu. Devojka izlazi iz kluba. Nikola polazi u susret. Devojka staje. Pokazuje oružje. Devojka prekriva usta šakama. Njene oči su prestravljene. Otvara joj vrata. Ona seda, gola ramena joj drhte. Nikola okreće ključ i nestaju u noć.
Nikola govori. Devojka ćuti i plače.
Pred graničnim prelazom, Nikola joj daje njen pasoš i novac koji je dobio od Šefa. Vadi makaze. Ona se trza. Nikola seče pramen njene kose. Nikola ćuti. Devojka izlazi, stoji zbunjeno, a zatim prelazi granicu.
Nikola se vraća.
Sreće se sa Šefom na obodu grada, nasmejan. Čekaju ga na pustom gradilištu, on i telohranitelji. Nikola nosi paket sa mašnom. Predaje mu kutiju u ruke i na poklopac spušta pramen kose. Šef klima glavom.
Nikola se okreće i odlazi.
Šef otvara paket.
Nikola pritiska ''pozovi'' dugme na mobilnom telefonu.
Šef gleda telohranitelje, koji gledaju Šefa. Svi podižu pogled ka Nikoli.
Nikola se baca na zemlju.
Paket eksplodira.
Eksperi i slomljeni klikeri izleću iz omotnog papira kao meteoriti i režu put pred sobom kroz krv i tkivo.
Nikola ustaje. Nije povređen. Prilazi Šefu i gleda šta je od njega ostalo. Telohranitelji nisu prošli bolje.
Šef grca i krv krlja kroz njegovo izrešetano grlo. Niko čeka da izdahne. Ulazi u kola i napušta gradilište.
Misli da se devojka možda zove Snežana, ali on nije njen lovac iz bajke.
On je nešto mnogo okrutnije.
Hello,Ninja.Razbio si priču poput nindže.Kratko,jasno,ispričano urbanim jezikom.Sjajno.
Pročitao sam priču, a i komentar. Svako ko piše i to objavi veseli se čitaocima, to je jasno i sasvim prirodno. Da li voliš kad naiđeš na pohvalu kako pišeš "urbanim" jezikom? :)
Mora da si bio strasno ljut na sefa (a ko nije) kad si napisao ovakvu pricu:)
Hvala što ste čitali!
