Ivica Milarić

Atlasovo poslednje delo u novom Emitoru

Nakon solidnog broja meseci pisanja i neobjavljivanja, drago mi je da moja priča ''Atlasovo poslednje delo'' ulazi u novi broj časopisa Emitor. Ako želite, možete da bacite pogled na prvu celinu ove duge-kratke priče ispod, a ovde se detaljnije informišite o časopisu i mogućnostima za nabavku istog.

---

Atlas je po­sma­trao mo­re. U da­lji­ni, ta­la­si su bi­li sa­mo sen­ke za­la­ze­ćeg sun­ca, na­bo­ri ko­ji se kre­ću ka nje­mu i la­ga­no ra­stu. Ali, sa sva­kim me­trom, vo­de­ni fron­to­vi do­bi­ja­li su na ve­li­či­ni. I baš ka­da bi po­sta­li naj­sna­žni­ji, raz­bi­ja­li su se je­dan za dru­gim o ogrom­ni mol pod Atla­so­vim no­ga­ma. Ovaj bes­kra­jan pro­ces isto­vre­me­nog na­stan­ka i uniš­te­nja pru­žao mu je, upr­kos su­mor­noj sim­bo­li­ci, ose­ćaj sta­lo­že­no­sti, zbog ko­je je go­to­vo sva­ki dan do­la­zio na oba­lu i po­sma­trao okean.

Osvr­nuo se oko se­be. Mol je, za­jed­no sa uvu­če­nim stam­be­nim kom­plek­si­ma, kri­vu­da­vo pra­tio li­ni­ju oba­le. Nig­de ni­je bi­lo po­kre­ta, osim ta­la­sa­nja vo­de i uda­lje­nih obri­sa ga­le­bo­va ko­ji su je­zdi­li ne­bom.

Sun­ce je ne­sta­lo iza ho­ri­zon­ta, ustu­pa­ju­ći me­sto krat­kom su­mra­ku, ko­ji će ubr­zo za­me­ni­ti noć. Atlas ni­je že­leo da če­ka pot­pu­ni mrak, već je ustao i po­šao ku­ći. Čim se po­me­rio od oba­le, slan­ka­sti mi­ris mo­ra za­me­nio je su­vi smrad pe­ska i pra­ši­ne ko­ji su osva­ja­li uza­ne uli­ce stam­be­nog kom­plek­sa. Pre vi­še de­ce­ni­ja, ka­da su na­pra­vlje­na, pri­mor­ska mi­ni-pred­gra­đa br­zo su po­sta­la omi­lje­na de­sti­na­ci­ja za umet­ni­ke grada. Iako je bio znat­no sta­ri­ji od ve­ći­ne sta­na­ra, Atla­sa su mno­gi pri­ja­te­lji zva­li da im se pri­dru­ži s po­ro­di­com u ne­kom od stam­be­nih kom­plek­sa s po­gle­dom na okean. Sve ih je od­bio, bu­du­ći da već ta­da se­be ni­je sma­trao umet­ni­kom, bez ob­zi­ra na to što ni­je znao da je isti slu­čaj s nje­go­vim mla­đim ko­le­ga­ma. Sum­njao je da je baš to bio u ne­ku ru­ku i raz­log zaš­to su se ti kvar­to­vi pr­vi is­pra­zni­li. Ko­li­ko god to lju­di ne­gi­ra­li, ne­sta­nak spo­sob­no­sti za stva­ra­nje bi­la je po­gub­na stvar.

Sve­tla je bi­lo sve ma­nje i ma­nje, pa je Atla­sov ne­u­ro­plant po­čeo da ši­ri nje­go­ve ze­ni­ce ka­ko ne bi za­peo o go­mi­lu pe­ska ili ne­ko slič­no sme­će ko­je je pre­kri­va­lo uli­ce.

Dok je ko­ra­čao kroz noć, po­sma­trao je stam­be­ne je­di­ni­ce. Na nji­ma, mno­ga vra­ta i ula­zi bi­li su otvo­re­ni, kao da se nji­ho­vi sta­nov­ni­ci ni­su za­ma­ra­li da ih za­tva­ra­ju na­kon što su po­sled­nji put na­pu­sti­li do­mo­ve. Atlas se za­pi­tao da li bi us­peo da pro­na­đe bar jed­no ori­gi­nal­no umet­nič­ko de­lo u svim tim napuštenim domovima, ma­kar to bi­la naš­kra­ba­na deč­ja pe­smi­ca ili cr­tež od ne­ko­li­ko li­ni­ja.

Ne­ko­li­ko je­di­ni­ca da­lje, Atlas je ugle­dao osve­tljen kva­drat is­pred jed­nog ula­za. Usko­ro je za­čuo zvu­ko­ve kre­ta­nja pa je po­šao pre­ma toj je­di­ni­ci.

– Do­bro ve­če, gra­đa­ni­ne – obra­tio mu se kuć­ni bot uč­ti­vo – Da li mo­gu da vam po­mog­nem?

Atlas je sa uli­ce gle­dao za­po­sle­nog ro­bo­ta. U nje­go­vim ru­ka­ma na­la­zio se ste­ri­li­za­tor po­mo­ću kog je bot pa­žlji­vo pre­la­zio pre­ko na­no­sa pe­ska ko­ji su le­ža­li unu­tar hod­ni­ka.

– Gde su sta­nov­ni­ci ove stam­be­ne je­di­ni­ce? – upi­tao ga je Atlas.

– Moj po­sled­nji kon­takt s nji­ma od­i­grao se pre 138 da­na.

– Ko­li­ko du­go si u tre­nut­nom ope­ra­tiv­nom ci­klu­su?

– Moj pro­gram me je uklju­čio pre 92 ča­sa zbog re­dov­ne do­pu­ne ener­get­skih će­li­ja.

– Ta­ko zna­či... Ka­da pro­ce­nju­ješ da ćeš za­vr­ši­ti sa čiš­će­njem? – Atlas je glumio zainteresovanost.

– Ne­mam taj po­da­tak, ali, uko­li­ko že­li­te, mo­gu da na­pra­vim pro­ce­nu sta­nja stam­be­ne je­di­ni­ce. Za to će mi bi­ti po­treb­no pri­bli­žno 12 mi­nu­ta. Uko­li­ko že­li­te da iz­vr­šim te­melj­no, a ne sa­mo bi­o­loš­ko čiš­će­nje, bi­će mi po­treb­no...

Atlas je pre­stao da slu­ša mo­no­to­no ro­bot­sko iz­la­ga­nje. Bio je be­san na vla­sni­ke bo­ta ko­ji ga ni­su is­prav­no is­klju­či­li. Ma­ši­na će na­sta­vi­ti da ste­ri­li­še pro­sto­ri­je pu­ste stam­be­ne je­di­ni­ce sve dok ima iz­vor ener­gi­je, a to se Atla­su uči­ni­lo kao je­zi­vo su­ro­va sud­bi­na.

– Čiš­će­nje ko­je bi uklju­či­va­lo i de­talj­nu in­spek­ci­ju od­vod­nih in­sta­la­ci­ja zah­te­va­lo bi do­dat­nih... – bot ni­je presta­jao, a bes je na­sta­vio da ra­ste u Atla­su.

U se­bi, vi­zu­e­li­zo­vao je bo­to­vu pro­ce­sor­sku je­di­ni­cu, sklo­nje­nu du­bo­ko is­pod opla­te i me­ha­nič­kog ske­le­ta. Fo­ku­si­rao je um na te ko­ma­di­će pla­sti­ke i kri­sta­la. Tre­nu­tak ka­sni­je, ne­u­ro­plant je taj fo­kus su­zio u jed­nu tač­ku. Pla­sti­ka je po­če­la da klju­ča, a kri­sta­li po­pu­ca­li kao ta­nak led.

Bot je na­glo za­ću­tao i be­ži­vot­no pao u peš­ča­ni na­nos. Atlas je odah­nuo i po­šao da­lje. Ipak, bi­lo mu je po­treb­no sa­mo ne­ko­li­ko ko­ra­ka da po­mi­sli ko­li­ko dru­gih kuć­nih bo­to­va upra­vo glan­ca i či­sti hi­lja­de do­mo­va, bez ob­zi­ra na to što ni­ko ni­ka­da niš­ta od to­ga ne­će ima­ti. Za­to je pre­stao da bu­de ki­van na neo­d­go­vor­ne vla­sni­ke bo­ta kog je upra­vo uniš­tio i po­čeo je da be­sni na se­be.