Petak, Jun 04, 2010
Dva A
Budući da gotovo 10 godina igram Teksas Holdem poker, napisao sam ovu priču kao omaž, bar što se mene tiče, savršenoj igri. Možda nije dobila baš najlaskaviji prikaz, ali ukoliko je neko igrao, mislim da može da prepozna jedan, verujem svim igračima vrlo poznat trenutak.
Posrtao je, pio besomučno na
putu do toaleta, ali nije bacao karte. Nijednu ruku, nijedno okretanje flopa,
dok god je imao žetona ispred sebe. Nije mogao da ih ispusti, bile su kao med,
slatke i lepljive među prstima. Spoticao se na nogama, spoticao se u igri i bio
svestan toga. Vreme je odmicalo, novac nestajao, a volumen njegovih gutljaja
samo rastao.
Pre početka partije izmislio je meru odbrane od
žestokog napijanja. Odlučio je da ne drži piće na stolu, već da u pauzama
popije malo votke, tu i tamo. Na sreću te žeđi, njegova prostata se raspadala,
tako da su posete toaletu bila dovoljno česte da konobar nije ni sklanjao čašu
s njenog mesta na šanku, već samo dolivao. Toliko o toj meri. Pio je halavo, a svet je postajao pepeljast. Razbistri glavu, čoveče, razbistri je samo malo,
govorio je sebi dok se umivao nakon još jednog bednog pišanja. Skupljenih ruku,
bacao je vodu na lice u nadi da će ona prorediti jezivo gustu zavesu opijenosti
s njegovog uma. Vratio se za sto i seo na način koji je savršeno odgovarao starijem,
gojaznom čovek koji je ujedno pijan. Nekoliko očiju ga je pogledalo, nekoliko
lica odmahnulo s izrazom gađenja i neodobravanja. On ih nije video, sva njegova
pažnja bila je usmerena na dva parčeta kartona pod debelim prstima. Njihova
karirana spoljašnjost skrivala je svet prepun mogućnosti, gde su se kombinacije
kao što su kralj-dama, kralj-žandar ili možda kralj-kralj trljale jedno o
drugo. A možda su ispod tih delikatnih šara ležale proklete dvojke i sedmice,
različitih znakova, dodeljenje od strane sudbine koju je bilo baš briga za
njega. To je bio najteži trenutak, njegova tačka
prevage. Racionalno protiv slepe nade; poznavanje statistike koja se mučki bori
sa slepom verom. Jer, kako je mogao da zna da sudbina nije baš tada spremila trenutak
njegovog vaskrsnuća za stolom? Šta ako te dvojke i sedmice imaju svoju braću i
sestre u blizini, odmah na vrhu špila. Trebalo je samo da isplati inicijalno
klađenje i sačeka okretanje flopa, prve tri karte. Mogao je da ugleda kako
sudbina pretvara, recimo, slabu šesticu i devetku u snažnu kentu, ili triling,
kroz banalni čin okretanja karte. Lepršavo i neuhvatljivo, ruka koja je sekundu
ranije bila za smeće postajala bi pobednička. Dešavalo mu se to i ranije, zašto
ne bi i večeras? Ako ne bi prave karte izašle na flopu, imale su vremena da
izađu na turnu ili riveru, četvrtoj i petoj zajedničkoj karti. Možda je on bio
gluv za sudbinu, ali to nije značilo da mu se one ne obraća. Takva je bila
šema, govorio je sebi. Dve karte u ruci, pet karata na stolu; teksas holdem
poker, savršena igra klađenja i kombinacija. Najteže mu je bilo na početku baciti te kartone i
negirati sebi mogućnost dobitka. Uvek je tako bilo, ali to veče, bilo je još
gore. Kada bi seo za sto, ti tvrdi papirni listovi bili
su mu kao deca. Neka su bila lepa i pametna, kao kečevi, druga ružnjikava kao
trojke i dvojke, ali su sva bila njegova. Nije mogao da ih baci a da ne sazna
šta mogu da učine. Votka se obrušavala kroz njega kao pobesneli ker
koji grize pri svakom koraku; poput lavine zatupljenja koja ne staje. Dok je
piće s jedne strane ubijalo bol u leđima od deset sati neprekidnog igranja,
kiselina alkohola štipala je njegov želudac i creva. Mokraćna bešika se punila
kao da je pio litre i litre piva, a onemoćala prostata drhtala pod teretom
tečnosti. Pomisao da prestane ili uspori s napijanjem nije više bila opcija u
njegovim mislima. Ostalo mu je još malo novca, dve oniže kule žetona, a igra je
mogla da pruži još najviše sat vremena pre nego što ljudi počnu da se razilaze.
Osećao se kao grana vrbe koja je slomljena, ali se i dalje drži na nekoliko
milimetara zelene, sveže kore. Osim što u njemu više nije bilo nijednog atoma
svežine. Kladio se agresivno na prosečne karte, kralja i
četvorku van boje. Niko ga nije pratio, pa je pokupio osnovne uloge. Zaškrgutao je zubima pri pomisli da su mogli da
se otvorile dodatni kraljevi i četvorke, dajući mu ful haus. Besan, zapitao se
zašto ga niko nije pratio; postao je ubeđen da bi dobio, kao da je mogao da
vidi kroz neokrenute karte, samo da je neko ispratio njegov ulog. Mali dobitak ga je ohrabrio, pa je učestvovao i u
sledećim deljenjima, bez obzira na to što je dobijao očajne ruke. Izgubio je
još novca. Stolica je zaškripela kada se podigao i pošao u
novu posetu toaletu. Neko od saigrača glasno je coknuo, neko drugi se
zakikotao. On se odgegao ka šanku. Bezmalo puna čaša ga je
čekala. Tup plamen kliznuo je niz grlo, što je on jedva i primetio, budući da
su mu jezik i ždrelo odavno otekli. Umesto topline, osećao je titranje nalik
statičkom elektricitetu. Ušao je u toalet. Kolena su mu klecala dok je s
mukom skidao pantalone. Umesto da stoji, izabrao je da sedne i pusti
gravitaciji da pomogne njegovim fiziološkim funkcijama. Tek tada je primetio dugačko ogledalo na vratima.
U njemu, sedeo je neki nepoznat čovek, podbuo i crven, koji je spuštanih
pantalona piljio u njega. Zar je moguće, upitao se. Rukom je nežno dodirnuo
obraz, ispitujući da li je ta odurna figura u staklu zaista on. Kako se ovo desilo? Njih dvojica su se gledali nekoliko sekundi,
jednako smeteni i zbunjeni. Poželeo je da plače i povraća, sklupčan na pod
toaleta kao bolestan pas. Poželeo je da se nikada nije rodio i samim tim nije
imao sve te prilike da uništi svoj život, ali i tuđe živote. A najviše od
svega, poželeo je da dobije napokon dobre karte. Ustao je i povukao vodu. Dok se umivao, osetio je
bol u levoj ruci, a mučnina u stomaku postala za nijansu gora. Vratio se za sto i podigao karte. Ispod pećine
šaka, dva slova su se pokazala jedno do drugog. AA. Dva keca. Bio je poslednji u nizu za početna klađenja. Pre
njega, dva mladića su podigla uloge. Kada je red stigao do njega, ispratio je
njihovo podizanje, a zatim uložio sve. Prvi protivnik se bacio, drugi odlučio
da ga prati. Otvorio je karte. Kod njega se nalazio drugi par
kečeva. Kada je video te karte, počeo je da se smeje,
prvo tiho i u neverici. Ustao je i polako, njegov smeh je prerastao u lavež
oštrih zvukova, a svi ostali u prostoriji usmerili su poglede ka njemu. On nije
mario, već se smejao, glasno i prodorno, i dalje s kartama u ruci. Tada mu se srce otvorilo poput starinskog
buđelara, a bledunjava krv izlila unutar grudnog koša. Šef sale je pošao ka njemu, ali on je već bio u
slobodnom padu. Njegovo teško telo hrlilo je ka mekom tepihu ispravljenih leđa,
kao dete koje se baca unazad u sigurne ruke roditelja. Tog trenutaka, video je čela koja se izdižu ka
njemu i sopstvene uvojke retke, znojave kose kako lepršaju kao zastavice. Na
plafonu, svetlo raskošnog lustera nije više bilo jako i prodorno, već slabo kao
crkvena sveća. Poslednja stvar koju je primetio bili su kečevi,
koji su kliznuli iz njegovih ruku i plutali iznad kao anđelčići, naizgled
zadovoljni što su slobodni njegovog grčevitog stiska.
