Ivica Milarić

Dve kratke priče

Obe su napisane za ediciju ''Najkraće priče 2008'' izdavačke kuće Alma. Uslov je bio da svaka priložena priča ne prelazi 1800 slovnih mesta, što je veoma, veoma malo. Nisam suviše zadovoljan rezultatom, ali pisanje ovako super-kratkih dela je solidno izazovno i zabavno. Pokušajte da pogodite koja je ušla u zbirku.

Klong Prem blok C

- Mama? – plačljivo je pitao prazninu iza slušalice.

- Molim sine?

- Mama, ovde je jako teško.

- Znam sine, znam. Nemoj da plačeš, srce mamino.

- Jako mi je teško. Ne znam da li ću uspeti da izdržim.

- Moraš da se moliš Bogu, moraš da tražiš da ti oprosti što si zgrešio.

- Nema ovde Boga, mama. Bog je zaboravio ovo mesto.

- Da li te je neko poredio? Jel ti se nešto desilo?

- Ne – zastao je i obrisao suze – ne, sve je u redu. Samo mi svi jako nedostajete. I plašim se da vas više nikada neću videti...

’’Kazna za šverc narkotika je smrt’’ pisalo je iznad termilana Bankogškog aerodroma.

Miloš se znojio, ali nevezano za vrućinu ispunjenu tropskom vlagom. U njegovoj torbi, sakriveni u tubi kreme, nalazilo se nekoliko stotina tableta ekstazija.

Policijski pas nije bio zavaran.

- Čoveče, šta očekuješ od nas. Priznao si da je droga tvoja! – upitao ga je radnik ambasade.

- Znam, ali bilo je to ili... – Miloš je zastao – Nisam znao šta da radim.

- E pa ne znam ni ja.

Sudija mu je mrljajućim, nerazumljivim glasom izrekao presudu. Doživotna robija.

A život u centralnom zatvoru bio je gori od svake zamislive smrti, pogotovu za mršavog, bledunjavog klinca sa Novog Beograda. Bol i poniženje pratili su ga u stopu u bloku C Klong Prem-a.

Napokon, odlučio je da kupi nekoliko grama heroina i prekine agoniju zauvek kada se san prekinuo.

’’Molim vas da se vežete pošto uskoro slećemo’’ čuo je kako razglas opominje putnike. Avion je započinjao svoje sletanje, a Miloš odlučio da baci tubu sa kremu prvom prilikom, bez obzira što ga je koštala svu ušteđevinu koju je imao.

Jasno, ipak mu je došlo da se ubije kada je bez problema prošao kroz carinu i pretres; policajci nisu čak imali ni prokletog psa.

Ja i mrtvi

Bilo nas je šestorica.

Baterija je bila parkirana u polju iza izolovanog salaša, noći duge, a dani pijani.

Iznad, zvukovi su sekli nebo dok su nama nevidljiva krila parala večernje oblake. Baš šteta, pošto je proleće bio prelepo, tamo u ravnim poljima. Samo da nije bilo rata.

Na salašu je živela neka stara žena sa čudnim akcentom. Svako jutro bi nam donela flašu rakije i veknu domaćeg hleba. Skoro nikada nije govorila, niti pokušavala da bude uljudna na bilo koji drugi način. Samo bi ostavila bocu i hranu na poslužavniku pored gusenica i vratila se u kuću. Sada mi se čini kao da je osećala šta dolazi, ali verovatno je samo godinama živela sama u tom salašu; možda je prosto zaboravila šta sve ljudi rade, osim što moraju da jedi i piju.

Vreme je teklo nezainteresovano. Radio veza bi zakrčala sa vremena na vreme, a glas na drugoj strani izgovorio nešto sasvim nebitno; znali smo kakva je situacija. Nebo je bilo njihovo, a mi, kao ni bilo ko drugi, nije ništa mogao da učini povodom toga.

Imali smo i mali tranzistor, ali smo ga retko palili. Nikom nije bilo bitno da li je pogođena neka rafinerija ili neki most. Stvari su se rušile kao kule od karata, bez obzira da li šestorica vojnika u bespuću ravnice znaju za to ili ne. Pili smo rakiju, jeli hleb sa vojnom paštetom i blenuli gore, kao da je nebesko plavetnilo, a ne morsko, mesto gde je nastao sav život. Preko noći, daleko od gradskih svetla, ponekada smo mogli da vidimo tačkice koje plutaju u tom crnom prostoru – sateliti na novim trajektorijama, visokoleteći radarski centri ili možda taktički bombarderi na svom putu ka jugu.

Od tamo je jednog jutra stigla i pošiljka sa našim imenima.

Danas, ostatak je mrtav, a ja nemam nogu. Nikada nisam više video staricu, ali valjda je i dalje tamo, ako salaš još stoji.

Celokupnu zbirku možete da preuzmete u PDF formatu na ovoj stranici.

Autor ivicamilaric ( Generalna ) :: Komentari (7) :: Permalink :: Trekbekovi (0)

[Odgovori]