Ivica Milarić

Kratka, topla leta

Nakon više meseci, napravio sam pauzu od naučne fantastike i vratio se relativnom realizmu u priči ''Kratka, topla leta''. Napisao sam je za konkurs “Gradska knjižnica”, pa se nadam da će ući u izbor. Ako osetite potrebu, prokomentarišite.

Poslednji krici leta polako su nestajali sa Ribarca, što je i čika Lale nevoljno konstatovao, sedeći u svojoj raspaloj, plastičnoj stolici. Bilo je oko pola 10, kada je, samo mesec dana ranije, sunce već osvetoljubivo peklo. Prvi kupači bi namestili svoje peškire na plažu ispred njegovog trema, a Lale bi slagao gajbe piva u stari zamrzivač, siguran da će gosti uskoro doći.

Takav je bio avgust. Ubrzo, voda Dunava će postati suviše hladna za kupanje, a kraj septembra doneti kišne dane. Još su se čuli zvukovi automobilskih motora i ljudskog razgovora oko njegove vikendice, ali oni će utihnuti sa konačnim krajem leta. Čika Lale će ostati sam u svojoj skarabudženoj kućici, bez gostiju, društva i najvažnije, novca.

Na svom malom delu dunavske obale, odmah na početku Ribarskog polu-ostrva, čika Lale je bio letnji kralj. Mnogo godina ranije, on je bio uspešan pravnik u tada velikom novosadskom državnom preduzeću. Jednog dana, odlučio je da ostavi sve, i nevidljivim makazama preseče svoju životnu nit na pola, bez suviše psihoanalize i preispitivanja. Odelo i akt-tašnu prepunu ugovora zamenio je za mnoge stare stvari: stari šorc, staru vikendicu, stari roštilj. Struju je ukrao sa obližnje bandere, nabavio gomilu starih baštenskih stolova i stolica i samo tako, napravio restoran, naravno, u najširem smislu te reči, a advokat postao ilegalni kafandžija. Koliko god to čudno zvučalo, verzija ovog scenarija, zajedno sa seksualnim fantazijama koje uključuju mlade TV voditeljke, prisutna je u glavamam većine srednjovečnih muškaraca; jedina razlika između njih i Laleta jeste da je on poleteo sa litice, dok ostali najčešće samo gledaju tamnu vodu ispod.

Na žalost, njegova porodica nije mogla da se pomiri sa ovom tranzicijom i veći deo kontakta je izgubljen ili spušten na potpuni minimum, što nikoga nije čudilo, imajući u vidu analno-zatvoreni, malograđanski mentalitet Novog Sada. Čika Lale je tugovao u svojoj kućici, sam i ranjen od onih koje je voleo najviše, ali bio je ponovo rođen. Odbacivanje njegove porodice nije ga slomilo.

U novom životu, Lale je našao nove prijatelje: pecaroše svih uzrasta, nudiste u prolazu, komšije koje su dolazili na početku proleća, a odlazili sa prvim jesenjim danima. Oni nisu brinuli što nije imao radne dozvole ni odobrenja sanitetske komisije – hladno pivo je klizelo, deca se čudila da neko poslužuje kolu na čaše, a svi su voleli grilovana pileća krilca. Pored toga, sve je bilo jeftino ispod svake granice, jer Lale nije želeo da mlati pare, ali ni da plaća porez. Za njega, sve što je oduvek tražio bilo mu je u rukama. Sloboda.

To je bila letnja strana njegove priče. U svojoj esenciji, on je bio sličan životinji koja obitava u dalekim, severnim krajevima.

Kada su vremena bila topla a dani sunčani, sve je bilo u redu.

Kada su dani bili kratki, a napolju harao ledeni vetar, čika Lale je, zajedno sa losovima i drugim snežnim kopitarima, imao problem.

Na stranu dosada, samoća i tišina koji su pratili zimski život na dunavskoj obali. Problem je bio novac.

Bez obzira što je ostavio posao mnogo godina ranije, Lale nije želeo da pozajmljuje pare od svoje bivše žene i odrasle dece. Obično je ulazio u zimu stoički, opremljen štapovima za pecanje, a izlazio iz iste bolestan i mršav.

Zato je jedne godine, dok je posmatrao kako njegove komšije polako zaključavaju vikendice, odlučio da pokuša nešto novo. Želeo je da se finansijski obezbedi za zimu.

Rešenje je došlo u vidu metalne kutije.

- Samo treba da stoji kod vas, čika Lale. Ništa više. – rekao mu je Adam.

Adam, plavokosi mladić bio je deo male grupe vejkbordera; lepe, bogate dece i redovnih gostiju Laletove recimo-kafane. Za njih, leto je prolazilo na daskama i žurkama u prostranim roditeljskim kućama u Dolini lopova. Lale ih je poznavao iz viđenja, ali nikog posebno. Nije znao da li je Adam bio upoznat sa njegovim finansiskim problemima kada mu je ponudio ono što je on nazvao:

- Zimska gaža. E, baš tako treba da gledate na to: ja vam ostavim ovo na čuvanje do proleća. – pokazao mu je taj objekat jednog sunčanog dana kada su ostali samo njih dvojica na tremu kafane – U međuvremenu, dolaziću sa vremena na vreme da ga, jelda, malo obiđem.

Lale je pogleda kutiju kao da je vanzemaljska relikvija. Njena talasasta metalna površina blistala je na svetlu i bacala dijamntske oštrice kada bi je malo pomerio. Otvorio ju je polako i zavirio u njenu unutrašnjost.

- Verovatno ne bi bila prazna kao sada? – upitao je Adama, koji je nasmejano odmahnuo glavom – Droga? – nastavio je Lale.

Adam je slegnuo ramenima.

U njegovom novom životu, Lale je naučio da se previše ne predomišlja. Prihvatio je Adamovu ''zimsku gažu''.

To leto, nije se brinuo dok je posmatrao kako se iz dana u dan orbitala sunca sve više spušta ka horizonutu. Nije bilo potrebe da strahuje o preživljavanju, jer je sada imao novac u džepu. I metalnu kutiju ispod kreveta, samo što više nije bila prazna, a imala je i masivan katanac na sebi.

Posao je išao baš kako mu je Adam obećao da će ići – svake nedelje, momak bi navratio do njega, malo čeprkao po kutiji, nešto popio i nestao. Novac koji je ostavljao Laletu bio je više nego dovoljan.

Lale je naučio da ne trpa nos u tuđe stvari, ali nije prestajalo da ga kopka zašto se Adam uključio u takvu priču. Znao je ili čuo za većinu roditelja njegovih surferskih prijatelja i prijateljica: stare novosadske porodice, pune novca i veza, toliko utkane u stvarnost tog dela sveta da su preživele ratove, nacionalizacije i krize bez gubljenja impulsa, samo zato što su bile starije od svake dnevne politike. Adam nije imao razloga da se igra u svetu podzemlja.

- Jebi ga, čika Lale – rekao mu je momak jednom tokom oktobra– šta ja znam. Valjda radim isto što i vi, kada ste došli ovde. Proglašavam nezavisnost.

Lale ga je slušao preko svoje pivske flaše, ne komentarišući. Postepeno, zima je ušla u svoj beli period, a vetar prožeo Ribarac kao ledena paukova mreža.

- Najebao sam, čika Lale. – rekao mu je neposredno pre nove godine, pošto se zadržao u vikendici duže nego inače.

- Što? – upitao je Lale.

- Nisam dobar za dosta para. Pritiskaju me tipovi od kojih sam kupovao, a ja nemam da vratim.

- Šta se desilo?

- Mnogo sam radio sam, mnogo sam podelio džabe, jer je, jebi ga, kul. Znate, devojke, klubovi, Beograd i sve to. Jebem mu majku.

- Šta'š sada?

- Nem' pojma. Moraću da se potrudim u ovom periodu pre novaka, pa da odradim više i po većim cenama. Možda onda.

- Roditelji, tvoji drugari? – predložio je Lale.

- Jes' kurac. Ekipa mi neće pomoći za takve sume, a matorci se suzdržavaju da me ne šutnu iz kuće. Dužan sam i bogu i svecima.

- Tako znači.

- Tako.

Lale je pogledao novčanicu od 50 eura koju mu je Adam odmah spustio na sto i gurnuo je nazad ka njemu.

- Nemojte me zajebavati, – rekao je Adam – šta mi to znači?

Posle toga, nije ga bilo skoro mesec dana. Pojavio se prvi put nakon srpske nove godine.

- E jebi ga. – rekao je Lale kada ga je video.

Lice mu je bilo modro-plavo od udaraca, čelo u zavoju, a košulja i dalje uprljana tačkicama krvi.

- Jebi ga, čika Lale. Nisam mogao ovako kući iz hitne.

- Ulazi.

Pre nego što je mogao da mu donese vode da se opere, Laletovu malu kućicu ispunio je zvuk. Bila je u pitanju prigušena zvonjava mobilnog telefona. Adam se opipao po džepu, a zatim vratio oči na Laleta.

- Oni? – pitao ga je.

- Da.

Lale je spustio lavor na pod i seo preko puta Adama. Oči momka su bile beživotne i preplašene u isto vreme. Telefon je i dalje zvonio.

- Oni su ti ovo uradili?

- Da. Rekli su mi da imam nekoliko sati pre nego što se vrate.

- Imaš njihov novac?

- Ne.

- Pa dobro. Vrati im robu. – Lale se zavukao ispod kreveta i po prvi put podigao metalnu kutiju – Evo, odnesi im sve i reci...

Stao je u sred rečenice i pogledao dole. Katanac je slobodno landarao na jednoj šarki, nezaključan. Lale je podigao poklopac i odmah potom ispustio kutiju iz ruku. Metalni objekat je pukao po golom betonu uz ogavan zvuk. Nekoliko praznih, providnih kesica različitih veličina izletelo je kao duhovi mrtvih anđela.

Telefon je prestao da zvoni, ali nastavio posle svega nekoliko sekundi.

- Ništa? Baš ništa?

- Ne. – rekao je Adam – Sve sam sprcao. I novac i šit. Sve.

- Koliko im duguješ?

- Jako puno.

- Šta će ti uraditi?

- Ništa. Povešće me.

Lale je klimuo glavom.

- Javi se. Reci im da dođu ovamo. Nemoj se raspravljati.

Adam je dohvatio telefon i objasnio osobi na drugom kraju kako da dođe do Ribarca i Laletove kuće.

Kada su čuli brundanje motora dvadeset minuta kasnije, Lale je ustao, a rukom pokazao Adamu da ostane na mestu.

Obukao je svoju jedinu zimsku jaknu.

Ispred, dva kockasta čoveka u kožnim jaknama izlazili su iz džipa sa četvorocifrenim beogradskim tablicama.

- Dobar dan. – obratio im se Lale.

- Gde je mali? – upitao je jedan.

- Unutra. Imamo novac. Ja sam njegov deda.

- Boli me kurac, matori. – rekao je drugi – Neka izađe odmah, jer moramo da idemo. I neka ponese pare.

- U redu, odmah. – Lale se okrenuo i vratio u kuću.

Adam ga je gledao razgoračenih očiju, ali mu se Lale nije obratio. Umesto toga, otvorio je orman i izvukao staru, lovačku sačmaru. U jednoj od fijoka stajala je kutija sa patronima.

- Lezi na pod! – rekao mu je Lale na izlasku.

- Šta ti to, matori? 'oćeš da ideš u lov? – upitao je jedan.

- Hehe – nasmejao se drugi – da nećeš možda nas da... – počeo je, ali zaćutao kada je Lale podigao pušku na rame.

Sačma ga je pogodila u grudi. Crna koža jakne je istog trenutka postala prožeta sitnim rupama iz kojih je šiknula krv.

- Čekaj, bre! Alo! – rekao je drugi i podigao ruke.

Lale nije odgovorio, već je sa puškom na gotovs prišao korak-dva bliže i opalio drugi patron u drugog čoveka. Oblak kuglica pogodio ga je u vrat i lice. Njegovo telo se stropoštalo preko haube kola i zagnjurilo u tanak snežni pokrivač.

Adam je izašao iz kuće.

- Bože!

- Da. – rekao je Lale kada je nogom ćušnuo svoju prvu žrtvu.

Adam nije nalazio reči.

- Pazi sada, dečko. Pretrešćemo tela i odneti ih u šupu. Sa novcem koji koji nađemo na njima ti odlaziš odavde. Pređi u Bosnu, posle toga, ne znam ni ja. U svakom slučaju, odlaziš i nikada se više nemoj vratiti. Razumeš?

- Šta ćete sa njima? – upitao je Adam.

- Oni su moja briga.

- Zašto ovo radite?

- I to je moja briga.

Tako je i bilo. Smeteni Adam je strpao pare u džep i pogledao Laleta pre nego što je pošao.

- Hteo si da budeš nezavistan, sine. – rekao mu je Lale pre polaska – Sada je leto tvog života gotovo, a jesen i zima koji dolaze dugi i neizvesni. Nadam se da ćeš negde pronaći i proleće. Srećno.

Adam mu ništa nije odgovorio, već je seo u svoja koja i pošao prema gradu.

Sledećeg dana, Lale se odvezao do izolovane, divlje plaže iza Futoga i bacio gola tela u ledenu vodu. Džip je ostavio u ne šumi, polio benzinom i zapalio. Pušku svog dede zakopao je pored nekog bezimenog, zemljanog puta i pešice se vratio na Ribarac, nazad u hladnoću i samoću.